Некада наши ђаци – данас успешни људи

Алекса Ристић

Драги „Бранкови“ школарци, ја сам заједно са својим другом из одељења Лазаром Тодићем завршио вашу школу као ђак генерације. Било је то сада већ давне 2007. године. У међувремену сам завршио Неготинску гимназију и Фармацеутски факултет у Београду, запослио се, оженио и добио двоје деце. Радим за фирму која се бави медицином, генетиком и здравом исхраном.

Васпитање и образовање које сам стекао у  „Бранку“ су темељ за све што сам постигао у приватном и пословном животу. Сигуран сам да ће и вама ова школа пружити све што вам је потребно да израстете у добре и паметне људе. Верујте својим наставницима и слушајте их – касније ћете схватити да су били у праву много чешће него што сада мислите. 

Овом приликом ће вам се обратити многи бивши „Бранкови“ ђаци који су веома успешни. По мени је највећи успех имати здраву, срећну и сложну породицу и пријатеље. Зато се потрудите да из школе не понесете само знање, него још важније васпитање, праве вредности и другарства.

Александра Савовић

Зовем се Александра Савовић, рођена Ђурковић. Рођена сам 1989. године у Неготину, а одрасла у селу Поповица, надомак Неготина. Период основног образовања бележи моја најлепша сећања на детињство и одрастање у селу, на школске дане у истуреном одељењу у Поповици, а потом и у матичној градској школи. Васпитана сам тако да увек будем предана, марљива, истрајна у свему што радим, што је испрва показао мој одличан успех у основној школи, а касније и у гимназији, као и на факултету.

Посебна сећања имам на школске дане у одељењу разредног старешине Драгана Петришоровића, који нажалост више није међу живима. Разредни је имао велики допринос у изграђивању моје личности, самопоуздања и процесу социјализације и уклапања из мање у већу средину. Још на самом почетку свог школовања имала сам велике амбиције које сам захваљујући пре свега породици, а потом и веома квалитетним и стручним предавачима успела да остварим.

Интересовања су ми одувек била усмерена ка друштвеним наукама, те сам након основног образовања у ОШ ,,Бранко Радичевић“, своје образовање наставила у Неготинској гимназији, а потом на Правном факултету Универзитета у Нишу. Током студирања сам била међу 1000 најбољих студената у Републици Србији и била сам стипендиста Фонда за младе таленте“ Доситеја“. Такође, 2012.године сам добила Повељу опстине Неготин за истакнут рад и труд на сколовању. Дипломирала сам са непуних 24 године, са просечном оценом 9,39

Данас сам адвокат. Радим у једној познатој адвокатској канцеларији у Нишу последњих 10 година и претежно се бавим банкарским и привредним правом.

Удата сам и имам сина Василија који ускоро пуни 2 године.

Сматрам да је за мој успех заслужан велики труд, предани рад, велико стрпљење и праћење мог мотоа – ,,Прогутај жабу на време, јер временом жаба расте и нећеш моћи да је прогуташ.“

Ана Ранђеловић

Сећам се било је чаробно  детињство, памтим само оно најлепше што ми је осмогодишње школовање донело. Препоносна сам на своје другове из одељења, на драгу учитељицу Славицу, пуну стила и лепог понашања, на предиван амбијент своје учионице као и ходницима сатканим најлепшим дечијим цртежима  модерене и савремене школе, тада и дан данас.

Памтим дивне манифестације на којима смо приказивали своје даровитости, памтим све наставнике од којих смо само најлепше понели и даље градили се ка својим жељама и остварењима. Памтим сва моја спортска такмичења на којима сам успешно представљала школу.

Моја спортска чаролија кренула је са првим корацима у фискултурној сали.Како потичем из спортске породице свакако је био логичан след да ћу се негде ту и пронаћи.Љубав према спорту развија ми се још од поласка у школу, бавећи се спортом , школским организацијама, такмичењима надограђивала сам жељу да се тиме и касније бавим.Личност наставника Јове ми је био пример лика наставника који сам желела да следим.Већ тада сам знала да преношење знања другима јесте моји животни мотив који и дан данас живим као професор физичког васпитања у основној и средњој школи.Са пуно лепих емоција приступам раду и дан данас у сарадњи са школом из које сам закорачила у свет успешности.Данас сам сарадник, професор, лидер у спорту, спортски радник, организатор физичких активности са децом од 4 године кроз школицу спорта и старијих кроз развојну гимнастику , креативно-сценску гимнастику али и такмичарску спортску гимнастику а где постижем врхунске резултате у земљи већ пуних 12 година у Гимнастичком клубу „Хајдук Вељко“као тренер и лидер .Корисници смо просторија школе и успешно сарађујемо од 2016.године а где школа  пружа свој деци града  најбоље могуће услове за рад и усавршавање.Као наставник школе освајачи смо многих републичких признања а најуспешнији наступ имале су ученице млађих разреда Ош“БРАНКО РАДИЧЕВИЋ“ 2018.год. као ПРВАКИЊЕ државе на Републичком школском првенству. Са драгом наставницом Емом успешно припремамо младе уметнике у плесним кореографијама како при школским манифестацијама тако смо и представници Општине Неготин у граду и у земљи, на разним пројектима за децу и омладину. Сигурна сам да ми је на путу своје успешности до данас било много лепих ствари али и потешкоћа са којима сам се са храброшћу борила као прави спортиста али са једим истим циљем да УСПЕХ долази континуираним и преданим радом са истом жељом за кораком напред.

Мој животни мотив  јесте МОТИВАЦИЈА МЛАЂИМА:

• Живи дисциплиновано, одговорно према себи и обавезама.
• Слушај савете успешних људи, употпуни га својом личношћу и веруј да је све могуће ако довољно желиш!!!
• Дубоко у себи треба бити захвалан, лудо инспирисан у свему што ти живот отвара а довољно храбар да закорачаш и креираш маштом и правом визијом.
• Ако желиш бити изузетан – на ради само изузезетне ствари и УЖИВАЈ У ТОМЕ!!!

Анђела Андонов

Здраво! Ја сам Анђела Андонов и по занимању сам мастер филолог.

У ОШ ,,Бранко Радичевић“ кренула сам 1998. године. Своју дивну учитељицу упознала сам пре првог разреда и никада је нећу заборавити. Отмена, стрпљива, увек дотерана и насмејана – Славица Кожицић. Уз њу је било лако учити јер је успела да отера све страхове које сваки првак има када крочи у непознат свет школства. Сећам се и наше учионице која је увек мирисала на неки леп парфем, а нежно ,,Добро јутро“ моје учитељице као да и данас чујем.

Након тог предивног четворогодишњег дружења кренула је нова авантура. Мој разредни старешина, Владица Петковић, познатији као “Физа“, имао је нимало лак задатак. Добио је јако одељење којим се увек поносио, али које му је често задавало главобоље. Заиста, били смо феноменалан спој генијалаца и мангупчића. Нема такмичења на ком нисмо однели победу, али  вероватно ни Седнице на којој нисмо поменути.

Дружење, екскурзије, ритмика, хор, само су део моје богате ризнице успомена. Насмејано лице, опуштен и шаљив тон наставника Радета увек су ми уливали поверење и мамили осмех. Волела сам његово изражајно читање , а увек је имао и неку занимљиву причу.

Познато ,,Другови и другарице“ наше наставнице Гордане Манић не заборавља се тако лако. Историју је имала у малом прсту и, мада смо се плашили њеног испитивања, умела је да се и  те како нашали са нама и насмеје нас.

Ма, сећам се ја свих својих наставника, сваки је на свој начин допринео да постанем ово што јесам. Неизмерно сам им захвална на свему, а нарочито што су имали вере у мене и што сам на њиховим часовима учила нешто много битније од самог градива – како да корачам кроз живот пун изазова. И много волим када их након толико година сретнем! Не бисте веровали, али они памте… Све памте, само се сада заједно смејемо ономе што је њих некада сигурно нервирало.

Као Вуковац и ђак генерације уписала сам Медицинску школу у Зајечару. Завршила сам је са одличним успехом, али се никада нисам пронашла у том послу. Како сам од малих ногу уз маму (наставницу Биљану Андонов) учила граматику, са лакоћом сам положила пријемни испит и  уписала оно што сам волела и у чему сам била најбоља – Филозофски факултет у Нишу, одсек Српски језик и књижевност. Факултет сам завршила у року и међу првима уписала мастер.

Када сам пре девет година, још као студент, поново дошла у своју основну школу и села међу своје наставнике, осећала сам се врло чудно. Овог пута нисам била ученица, већ наставница и сада, када сам са друге стране учионице, трудим се да своје ђаке научим свему што су мене научили моји наставници.

Од 2016. године радим у ОШ ,,Стеван Мокрањац“ у Кобишници и веома сам срећна тамо. Колектив је опуштен, а деца су дивна и са њима је лако и забавно радити.

Како сам недавно постала мајка, са својом малом породицом тренутно живим у Земуну, али се ускоро враћам свом послу и радујем се томе.

А ви, драги школарци, не журите да одрастете! Ни мода, ни изласци вам неће побећи! Деца сте сада и никад више, зато учите, сањајте велике снове, маштајте, радујте се, живите здраво,  ослушкујте своје срце и верујте у себе! Радите оно што волите и у чему сте најбољи! Не дозволите да вас страх од неуспеха саплиће!  И када мислите да је најтеже, не одустајте јер пут до славе и успеха јесте тежак, али не и немогућ!

Пуно вас поздрављам! Срећан Дан школе! J

Биљана Драгишић

Моје име је Биљана Драгишић (р. 1981.) и већи део последње деценије 20. века провела сам у школи Јосип Броз Тито/Бранко Радичевић.

Након завршене гимназије, уписала сам Филолошки факултет у Београду где сам апсолвирала скандинавске језике и књижевности, а затим отишла у Норвешку на усавршавање језика.

Годину дана по доласку у Норвешку уписала сам и Европске и америчке студије, на којима сам дипломирала најпре на основном, а онда и на мастер нивоу.

Радим на Осло Метрополитан универзитету, као саветник за докторанде.

У слободно време се доста и на различите начине бавим музиком. Певала сам у етно-рок бенду „Ракија”, који је био уврштен у пратећи програм „Мокрањчевих дана”. „Ракије” више нема, али смо снимили један студијски албум, који и данас живи на различитим платформама.

Од самог доласка у Норвешку,до данас, певала сам у норвешким и нашим хоровима, као и за певницом цркве Св. Василије Острошки у Ослу.

Сећања на основну школу

Основна школа је, и за мене, била време дружења, нових познанстава, знања и искустава. Била сам дете које је (замислите!) волело школске активности и домаће задатке (класични нерд).

Љубав ка рецитовању, коју сам наследила од родитеља, развила се и умножила у току школских дана, пре свега захваљујући наставници Боси Црногорац и учитељици Радици Чогић. Чврсто верујем да је управо њихова пожртвованост, улагање и вера у мени распирила интересовање за језике и створила будућег филолога.

Порука садашњим основцима

Питали су ме да вам поручим како да се припремите за животне изазове.

Драга децо новог века, нема великих тајни: често успеха нема без много покушаја и много неуспеха. Не буди мејнстрим, јер су управо “различити” мењали свет и системе. Највредније што у школи можеш научити је да мислиш својом главом и то у пракси примениш. Срећно!

Данијела Станчов Толић

Моје име је Данијела Станчов Толић. Имам 32 године, жена сам и мајка једне преслатке девојчице. Живим и радим у Кладову, у Здравственом центру, одељењу радиотерапије, на позицији медицинког физичара. 

Основну школу Бранко Радичевић, завршила сам у Неготину, давне 2005.године. Један од лепших периода мог детињства.

Школарцима и будућим ђацима бих могла да поручим следеће: Волите своју школу, поштујте наставнике и учитеље, трудите се да постанете, на првом месту, добри људи! 

„Образовање, то је оно што остане након што заборавите све што сте научили у школи“ А. Ајнштајн

Дијана Ђорђевић

Рођена сам у Неготину, где сам и завршила Основну школу. Детињство и те прве школске дане памтим по учитељици Драгици Стојкић која ме је научила, не само да будем одговорна ученица , већ ми је усадила веру у себе и самопоштовање које ми је касније у животу много помогло. Памтим и наставницу музичког Ему Милошевић- Анђелић, која ми је кроз свој стил и облачење била узор и инспирација. Те вредности и уверења која сам изградила кроз Основну школу носим и дан данас у себи. Сваком будућем ђаку прваку бих пожелела да има поверења и поштовања према својим наставницима и учитељима јер се тако гради интегритет и стабилност једног човека.

Новинарство сам студирала у Бечу и једно време сам и радила као новинар дописник. 

Љубав за модом и дизајном је превагнула и последњих година радим као креативни директор „ДК Ателиера“ , фирмом која се бави производњом и дизајном луксузних ручно рађених шешира. 

Иако ме је живот одвео у Беч, веома често посећујем родни Неготин, где се одморам и регенеришем и спремам за неке нове животне и пословне изазове и успехе.

Др Александра Миловановић

Оновну и средњу школу завршила сам у Неготину. Моја основна школа звала се тада„ Јосип Броз Тито”! За тај период веже ме полазак у 5. разред и завршетак Основне школе. Највише памтим разредног старешину Тихомира Ничића и његову борбу за своје одељење. Тада долази и млада наставница Емилија Милошевић и покреће ритмичку и хорску секцију. Наравно ја бивам солиста у такмичењима школа. Нова школа, нов кадар пун ентузијазма утицао је да наша генерација у разним сегментима побеђује и труди се да осветла образ ,нове школе”! И јесмо! Завршавам Педагошку академију, потом Учитељски факултет. Радећи као учитељица у ОШ Вера Радосављевић, настављам даље школовање. Уписујем Политичке науке у Београду и након завршених, докторирам на Културологији. Поред више издатих историјских књига, оно што сам „по мом” урадила за Неготин је следеће: као помоћник председника општине за културу и образовање, отворила сам факултет Еколошке пољопривреде, нови смер у средњој Пољопривредној школи (техничар за фармацеутску технологију), у уметничкој школи смер Ликовни техничар и имала визију да отворимо и Ликовни факултет, а све у циљу промовисања просвете. Једно време била сам и директор Историјског архива. Сплетом разних догађаја одлазим за Београд 2016. год. Постајем заменик директора истог. Један период обављам функцију директора УВЦ Шумице. Написала сам више историјских књига. Урадила више изложби које и сада гостују у земљи и иностранству.

Оно за чим жалим је што се мојим одласком факултет Еколошке пољопривреде угасио као и смерови. Но добро, нови млади људи имаће прилику да то исправе и унесу још боље новине и тако помогну свом граду!

Душан Јевтић

Зовем се Душан Јевтић. Године 2008. завршио сам основну школу, а моја разредна наставница била је Ема. Памтим је као веома посвећену и љубазну особу, која је увек била спремна да помогне својим ученицима. Након завршене основне и средње школе, одлучио сам да наставим своје образовање на универзитету у Америци.

 Током студија сам се посветио свом академском раду, а труд и рад су се исплатили – завршио сам као један од најбољих студената на смеру, док сам паралелно био и успешан атлетичар (скакач у вис). Након завршетка студија, започео сам своју каријеру као дизајнер производа у једној успешној америчкој фирми. Поносан сам на свој пут и све што сам постигао до сада, а велики део тога дугујем свом образовању, као и својим наставницима и професорима, на челу са наставницом Емом.

 Пар савета основцима за будуће изазове:

1.  Поставите циљеве за себе и радите на њима. То може укључивати добијање бољих оцена, учење нових вештина или развијање нових хобија.
2. Бавите се спортом, плесом или другим активностима,то је добар начин да останете активни и здрави.
3. Лепо је да уживате у процесу учења. Пронађите теме које вас занимају и које вас мотивишу да учите.

Душан Мићићеловић

Зовем се Душан Мићићеловић и по чину, струци и занимању сам свештеник. Своју службу у којој служим Богу и народу обављам у свом родном Неготину који волим највише на целом свету. Та моја изјава има додатну тежину јер сам у свом животу живео у доста различитих градова, чак и у иностранству, али оно што има Неготин, не може се пронаћи нигде у свету! 
Наравно да све зависи од тога шта ко тражи, и свуда је „башта Божија“ и може се наћи срећа, али је за мене то ипак мој родни град јер ме за њега везују највише успомена и једноставно ми је срце испуњено кад знам да сво своје стечено искуство и молитве улажем у Неготин.
Одрастајући овде, период основног школовања ми је посебно значајан јер сам се ту формирао као личност уз помоћ другара и незаборавних наставника и учитељице. Иако је све то било далеко од онога што сам данас и моје струке, мог опредељења и веровања – семе праведности и осећаја за лепо и за добро је посејано још тада, у основној школи Бранко Радичевић. Није било предмета који нисам волео и био успешан, мада сам највише уживао на часовима физичког и музичког васпитања, српског језика и биологије. Штета што тада није било веронауке, убеђен сам да би се још тада итекако заинтересовао за упознавање Бога и узвишених вредности и дошао до одговора на најтежа питања… Данашњи ђаци имају и ту прелепу могућност да се преко веронауке приближе Богу, имају и прелепу салу за физичке активности, у моје време то није било, мада је изградња почела када смо били 5. разред основне… Трчали смо око школе и играли фудбал на лоше асфалтираном терену и били срећни… Одмори су били оазе дружења и упознавања себе и света око себе. Непоновљиво сећање је како се ми другари тркамо до „Чика Драганчета“, оближњег продавца најбоље брзе хране, како би што пре поручили своју пицу са помфритом, пљескавицу или палачинку, јер што пре поручиш, то ти више времена од великог одмора остаје за друге активности као што је била размена самолепљивих сличица за неки од разних албума које смо скупљали и незаобилазно „тапкање“… Једанпут годишње су се одржавали и „Сусрети младих“, где смо се надметали са другим школама у квалитету осмишљене представе. Не знам зашто, али сам увек глумио неке главне улоге на тим приредбама. Исто тако су врхунац уметничког израза и емотивног набоја били дани школе којих се идаље сећам са радосном сузом у оку…
Мале ствари чине свет и живот величанственим и великим. Све је ово и још много тога утицало да од несташне деце постанемо пре свега добри али и успешни људи. Сада служим у Храму Свете Тројице и свакодневно проузносим молитве Господу за читав град. Не бих могао за себе ни да замислим узвишенији задатак.
Поручио бих новим генерацијама да неког посебног рецепта за живот нема… Сам живот је и учитељ, и лек, и пут и циљ… Све ћете у своје време сами открити, само тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Живите живот детета – што значи живот искреног и чистог срца… А када одрастете, не дозволите да то дете буде остављено и заборављено. Негујте дете у себи јер га нико други неће неговати, а преко је потребио да увек буде ту негде и да вас подсети на битне ствари.

Нисам певао на приредбама код наставнице Еме, јер нисам био неки певач, али сам ипак дошао до тога да ме као свештеника цео град слуша како певам, јер је то више од 70% мог посла… Што би се рекло у химни наше школе: „Певам дању, певам ноћу…“

Жарко Грујић

Зовем се Жарко Грујић. Ожењен сам и срећан човек, отац две предивне девојчице. Основну школу Бранко Радичевић завршио сам 1998. године, када сам уписао неготинску гимназију Предраг Костић. Исту сам завршио 2002. године као “вуковац” и уписао смер информатике на Војно-техничкој академији у Београду. Након завршене академије запослио сам се у Министарству одбране и Војсци Србије, где сам као официр и инжењер информатике провео непуних 15 година. Пре годину дана сам се запослио у једној интернационалној компанији где и данас радим као DevOps инжењер.

За основну школу везују ме искључиво лепе успомене. Прва другарства сам у њој стекао, а нека од њих су прерасла и у права пријатељства, па и кумства. Радо се присетимо лепих заједничких догађаја и понеких несташлука.

Порука за основце: учите на време и радне навике стекните још у основној школи. Тако ће вам бити много лакше током наредних школовања.

Иван Димитров

Зовем се Иван Димитров. 1984. године кренуо сам у први разред ОШ „Јосип Броз Тито”, сада „Бранко Радичевић” код учитељице Радице Чогић. То је било одељење 1/3. Период од првог до четвртог разреда  остао ми је у најлепшем сећању. Наравно даље од четвртог до осмог разреда,  разредни старешина ми је била наставница математике Драгица Остојић. Посебно су ми били драги наставница музичког Ема, наставник физике Чогић, наставница географије Наталија, наставник биологије Ставри, физичког Рале, ликовног Тића, али и сви остали. Осми разред сам завршио 1992. године. Након тога је дошла средња школа и Медицински факултет који сам уписао 1996. године у Нишу и завршио га у року.

По завршеним студијама, волонтирао сам годину дана, одслужио редовни војни рок у трајању од 9 месеци, након чега сам се запослио у нашем Здравственом центру октобра 2005. године.

Радио сам у Служби хитне медицинске помоћи до 2014. године, након чега сам кренуо на Специјализацију из Неурологије коју сам завршио 2018. године. Од тада радим у Одељењу неуролгије као неуролог.

Иван Раковић

Моје име је Иван Раковић, дипл инжењер саобраћаја, смер ПТТ и телекомуникације.

Бавим се софтеверским инжењерством већ више од 20 година радећи у разним браншама привреде ( банкарство, е-комерц, телекомуникације)

Тренутно се налазим на позицији Тим Лидер-а и члан сам српског Офис Борд-а у норвешкој компанији Гета Диџитал која је једна од највећих е-комерц компанија у тој земљи са канцеларијама у више земаља Европе и Америке.

Генерација сам уписа 1984. године код учитељице Милеве Видосављевић (1/2), а разредни старешина ми је била Јелица Петровић (биологија).

Иако је је школа променила назив када сам био осми разред, кад неко каже основна школа, ја прво помислим на реч Јосип 🙂

Такође, кад помислим на школу често се сетим канала који се налазио на месту данашњег паркинга преко пута вртића и пијаце са огромним платанима који смо прелазили на путу до школе. Вероватно већина вас не зна да је на месту садашње раскрснице код болнице био мост за тај исти канал !!! Чини ми се да је моја генерација била друга која је ишла све време у нашу школу, али то ће неко старији боље знати 😉 

Сећам се како смо били поносни што је наша школа била модерна, нова а наставници углавном млади и пуни елана да препознају и спремни да подрже сваког талентованог ђака.

Издвојио бих моју наставницу географије Наталију Опрић због које сам заволео географију и посебно цртање карата.

Вероватно већина вас и не зна, да смо један ваш суграђанин и ја унели већину информација на Гугл мапе (путеви, улице, паркови, чесме, шуме) за Неготин и Тимочку крајину кроз програм Гугл Мепмејкер.

Мала тривија, ако неко проба да укуца „Жива вода, Неготин“ или „Титов парк, Неготин “ у Гугл мапама, можда се и изненади да тамо постоје и такве ствари.

То је био мој начин да се некако одужим старом крају и да искористим моју пасију за нешто корисно, што може корисити људима који су остали ту као и неким будућим генерацијама.

Наравно, било је ту разних догодовштина и занимљивих ситуација које нажалост не могу стати у кратак текст.

Велики поздрав за све бивше, садашње и будуће ученике ОШ Јосип …… пардон Бранко Радичевић 🙂

Ивана Петковић

Узмите празан лист папира и оловку, забележите 3 главне ставке које вас САДА муче, 3 проблема за које мислите да су вам највећи и да вас коче. Затим испод запишите како бисте волели да се они реше. 

Зовем се Ивана и пре (ово сам морала да рачунам) 34 године била сам ђак првак ваше школе. Последња генерација Титових пионира! У част 40 година постојања наше школе, преврнула сам своје старе кутије са успоменама и пронашла неколико онаквих „проблемских“ папирића. На једном је писало:

1) девојчице из одељења не говоре са мном – не знам зашто! —> потрудити се да нађем нормалну другарицу

2) наставница хемије ме мрзи! —> НЕМА РЕШЕЊА 

3) имам длакаве ноге и дебела сам! —> не носити ништа кратко, не јести слаткише, шмрц

Звучи познато? Испало је да сам до краја школовања добила дивну гомилу ДРУГОВА, пола основне и средње школе провела у Научноистраживачкој станици “Петница” на одсеку за, похађате, хемију и израсла у девојку/жену која сваке године изгледа и осећа се све боље, јер води рачуна о свом здрављу, а не о килограмима.

Успомене на ОШ „Јосип Броз Тито“/ ОШ „Бранко Радичевић“ су ми јако драге. Имали смо дивне и шашаве и опасне наставнике, имали смо добре и лоше пријатеље. И сви они су нас обликовали, као што смо и ми њих. Поред хемије, бавила сам се књижевношћу, писањем кратких сyфy прича и писањем поезије овенчане литерарним наградама, свирала клавир, певала у „Емином“ касније и „Стојнином“ хору. Играла фолклор, свирала гитару, тренирала рукомет па кошарку… Расплинуће се, помислиће неко. Не, само сам се тражила.

После основне школе уписала сам Неготинску гимназију верујући да ћу студирати Енглески језик и књижевност, на шта ми је јако драги наставник математике рекао:“ Лепе девојке уписују језике, паметне иду на ЕТФ, шта ћеш ти на језицима, црни Јосифовићу?!“ На крају сам завршила на Медицинском факултету-одсек стоматологија где сам дуго година радила као асистент у настави и клинички лекар и открила да је небитно чиме се бавите уколико то радите са уживањем. 

Дакле, животни путеви су скроз непредвидиви, оно што је есенција сте ви. Ви дајете свој печат, свој зачин свему чиме се бавите, ономе кроз шта пролазите! Ви сте „промењива константа“-оно сте што јесте, али ако се развијате, препознајете да сваки дан учите свим својим чулима, нећете имати граница. Ограничиће вас једино ваши избори, које правите свесно или несвесно сваког дана. 

Данас сам мама, супруга, ћерка, још увек потајно писац и власница ординације денталне медицине „Трилијан“ (неко читао „Аутостоперски водич кроз галаксију“?!) која ради у складу са свим постојећим стоматолошким знањима, али на свој начин и под својим условима, бираним материјалима и приступом. Јер, приступ послу, и хобију, и животу… је оно најбитније! 

Онај папир са почетка сачувајте у некој фиоци и сетите се за тачно годину дана да га пронађете. Слатко ћете се насмејати, другари!

Игор Михајловић

 Драга децо, наставници и другари, моје име је Игор Михајловић звани Џале (44 године), ожењен сам Бојаном и имам децу у вашем узрасту Анђелу (11) и Андреја (6). И ја сам био ученик ваше и наше школе и то у периоду 1986 – 1994. За Основну школу „Јосип Броз Тито“ ме везују јако лепа сећања и успомене.

То је био један лепо уређен образовни систем са пуно могућности у смислу даљег развоја ученика који су желели нешто више да остваре. Такође је стајао увек и уз ученике који су долазили из социјално сложеног окружења.

Ја сам лично био у фолклорној, литерарној, географској, биолошкој и рукометној секцији са којима смо остваривали врло добре и одличне резултате. Примера ради чланови рукометне секције су за све време школовања били увек први на општинском такмичењу, а та генерација је скоро цела отишла у Гимназију „Предраг Костић“ и опет све четири године била прва у општини. 

До почетка рата смо ишли сваке године на екскурзије. Захваљујући наставницима Стеви Николићу и Ралету ја сам научио скијање на екскурзији на Власини у петом разреду. Једину четворку сам имао из музичког на полугодишту у седмом разреду, а наставница Ема је то образложила да је добро да научимо и за несупехе.    То тада нисам могао да схватим, али сам се касније у животу увек поново враћао на то да и са неуспесима морамо да живимо и идемо даље. Хвала Вам наставнице!

Никада нећу заборавити директора Миру Руса седе заглађене косе који је увек за време одмора стајао на првом спрату школе и оштрим погледом надгледао шта се дешава у школи, а ми смо га из страхопоштовања заобилазили у широком луку. Знало се за ред!

За све несташлуке који су се дешавали у одељењу и око њега наставник Ружић је мене означавао као коловођу. Не знам зашто.   

Наставници Манићки смо редовно доносили живу воду са чесме код ветеринарске станице.  Наставник Стева се на часовима гимнастике окретао око шипке као дечачић, а сви смо морали да имамо плаве шортсеве, беле мајице и балетанке. Кад смо чекали наставницу Босу за час српског језика чекали смо у реду по двоје у тишини, а она је пролазила нарогушена и све нас одмеравала како се понашамо. Ко је одступао од правила биле су му уши „извучене”. Такво је било време, али нас је та стара гарда наставника научила понашању и спремила за живот.

Користим ову прилику да поменем и захвалим се мојој учитељици Добрили Гурановић, разредном старешини Мирославу Ружићу (ОТО), Еми Милошевић(музичко), Босиљки Црногорац (српски језик), Ђорђу Чогићу (физика), Љиљани Благојевић (енглески), Винки Ђорђевић (енглески), Јелици Петровић (биологија), Влади Нинићу (математика), Гордани Манић (историја), Наталији Опрић (географија), Александри Рајковић (хемија), Моми (прва помоћ), Стеви Николић (физичко), Ралету (физичко), директору Мирославу Видосављевићу званом Мира Рус, тетка Нади Пауновић (шеф кухиње) као и свим другим наставницима и радницима у колективу. Неки нажалост нису више међу живима.

Ја сам после завршене Гимназије “Предраг Костић” уписао 1998. године Машински факултет у Београду и студије завршио 2004. године на смеру војно машинство. Након тога бивам упућен на одслужење војног рока тј. у Школу за резервне официре техничке службе Војске Југославије у Београду, а након школе почињем да радим у Војнотехничком институту у Жаркову као млади потпоручник. Ту поново срећем моје комшије из Неготина и другаре из основне школе Марка Бошковића и Жарка Грујића тада студенте Војнотехничке академије. Како је свет мали.

Иако је посао у ВТИ-у (научно истраживачка установа у области наоружања и војне опреме) био мој младалачки сан, решио сам да, због неодговорне политике тадашње власти према Војсци, ВТИ-у и генерално српској индустрији наоружања, срећу потражим у иностранству.

Од 2007. год. зивим у СР Немачкој и имао сам прилику и част да радим на великим пројектима изградње термоенергетских постројења интернационалних компанија Alstom, RWE  и  Siemens.

Од 2013. године радим за компанију Тhyssenkrupp Uhde у граду Бад Зоден aм Таунус која се бави пројектовањем рафинерија  и петрохемијских постројења. Имао сам могућност да видим све фазе у изградњи постројења тј. од планирања преко куповине опреме, монтаже и пуштања у рад. Радим у одељењу “Project & Engineering Management” које је одговорно за управљање пројектима. Иначе и наша компанија ради врло интензивно на „зеленој агенди” која би требало Европу учинити првим „климатски неутралним“ континентом до 2050. године.

У име фирме Тhyssenkrupp Uhde и своје лично име честитам целом колективу првих 40 година Основне школе “Бранко Радичевић” и желим пуно успеха у даљем раду.

Драгој деци поручујем да вредно уче, сањају своје снове и поштују и цене своје наставнике. Они су ти који ће вам омогућити и помоћи да се сутра равноправно носите са вашим вршњацима где год се нашли у земљи и иностранству. Имате добру прилику, да вас на 80-годишњицу школе, означе као Ема сад нас, “деца са потписом”.

Велики поздрав из Франкфурта и само напред!

Јелена Кабаш

Ја сам Јелена Кабаш (рођена Андонов), по занимању сам лекар. Удата сам и мајка сам једној малој девојчици. Живим и радим у Марбургу, у Немачкој.

Основну школу „Бранко Радичевић“ сам завршила 2003. године. Тамо сам стекла прве пријатеље, неке и за цео живот. Учитељица ми је била Драгиња Станковић, насмејана , стрпљива и праведна жена. Већ у том периоду сам открила да волим учење и откривање нових ствари. Сећам се да сам још у нижим разредима први пут ушла у библиотеку школе, и да сам била одушевљена гомилама књига. Допало ми се што кроз књиге имам приступ неким сасвим новим световима, у почетку кроз бајке, а касније и кроз озбиљнију литературу. Љубав према српском језику, књижевности и такмичењима ми је пренела мајка, Биљана Андонов, мада ми није била наставница. Волела сам часове музичког и певање у хору код несвакидашње наставнице Еме, увек пуне нових идеја. Драга ми је и успомена на наставницу Наду Којића и часове ликовног, она је видела потенцијал у мени за који тада нисам знала да постоји , и захваљујући њој имам дивне успомене са ликовних колонија. Била сам Вуковац, учила сам тада зато што сам хтела да покажем себи колико могу , не због туђих очекивања. У основној школи сам стекла особине битне за живот попут радне навике, посвећености труда. Била сам одлична ученица средње Медицинске школе у Зајечару, завршила сам студије медицине у Нишу са одличном оценом. Након завршених студија и стажа сам открила да живот није увек једноставан нити иде по плану и правилима. Упркос томе што сам међу првима дипломирала са одличном оценом, посла за лекаре у то време у Србији није било. Опција је била да о свом трошку започну специјализацију, будем политички активна или радим нешто ван струке. Те опције ми се нису допале или су биле неизводљиве, па сам тада донела одлуку да научим нови језик, кренем негде „од нуле“ и себи створим живот какав желим. Било је пуно оних који су ми набрајали милион разлога зашто не треба да одем, који су ми причали да је то претежак пут. Нисам их слушала и веровала сам себи. Имала сам неизмерну подршку мојих родитеља и неколико мени битних људи. Положила сам немачки језик после мање од годину дана учења, потом и медицинске предмете на страном језику да бих добила немачку лиценцу. Неко би помислио да је лудило поново учиити, још на страном језику. Ја сам то схватила као изазов и није ми било тешко. У Немачкој сам почела да радим на анестезиологији јер се то прво указало. Научила сам пуно, а онда сам кренула путем који сам желела,а то је педијатрија (специјализација за дечијег лекара).Тренутно радим на Универзитетској клиници у Марбургу и специјализирам педијатрију. Могу да кажем да сам пронашла свој животни позив, и упркос свим изазовима волим свој посао, јер нема лепшег осећаја од онога када некоме спасиш живот или му помогнеш.

Вама, драги школарци, поручујем да верујете у себе и не одустајте од својих снова због туђих страхова. Развијајте самодисциплину и будите вредни, будите активни и чувајте своје здравље (знам, звучим као баба, али без здравља је све остало мање битно) .

Знање је моћ коју вам нико не може одузети. Пронађите оно што волите и што вас чини срећним, па покушајте да будете најбољи у томе. У свакоме има пуно потенцијала и свако од вас на свој јединствени начин може овај свет учинити бољим и лепшим местом. Маштајте пуно, јер се и највећа дела прво рађају у машти. Живот није увек једноставан ,али све док смо живи имамо прилику да растемо као људи ,да мењамо и градимо овај свет како нам се свиђа. И знајте- добрих људи има свуда, без обзира на боју коже или националност.

Лазар Сладојевић

Поздрав, моје име је Лазар Сладојевић и ја сам један од бившиг ученика ОШ Бранко Радичевић. Матурирао сам 2008. године као ученик 8/2 одељења код наше драге разредне Еме Милошевић Анђелић.

Била су то лепа времена, пуна свакојаких догађаја, углавном лепих али понекад и оних других којих не могу да се сетим. Од првог дана и окупљања у оном огромном холу, који је у то време деловао као да је величине просечног аеродрома, па све до последњег окупљања пред полазак на матурско вече, гледајући из ове перспективе, сваки тренутак делује као делић неке велике слагалице која се слаже у једну срећну и складну слику. Сваки дан проведен у школи био је нова прилика како за савладавање новог градива, што је јако важно за будући интелектуални развој, тако и за развој социјалних и комуникационих вештина које граде наш карактер и чине нас ониме што заиста јесмо. А време проведено у основној школи је идеално за то, јер управо деца тог узраста у том периоду стичу најважније особине и обликују своје личности у зреле и одговорне људе. Тако је било тада, а тако је и сада. Ипак, неке ствари су се у међувремену и промениле, на боље.

Иако је прошло тек петнаестак година од мог одласка из школе, много тога је урађено на њеној адаптицији и прилагођењу савременим токовима образовања. Данас када крочим у хол школе, видим да је све некако весело и шарено, офарбано, декорисано и сређено, украшено најлепшим цитатима наших најзнаменитијих великана. Није више све онако браон и сиво као што је некада било. Имало је и то неку своју драж, волели смо ми те ходнике и учионице, и вероватно да се сада вратим, било би ми жао што то није тако и даље, али то је вероватно због носталгије коју сви ми старији људи нужно имамо према младости. Урађени су и нови ходници, фискултурне сале, спољни терени, ограда и вероватно још гомила ствари које не могу да видим од споља. Једино што је остало исто је плави четвороугаони сат у главном ходнику школе. Надам се само да сада и показује тачно време. Поента приче је да се иде у корак с временом и неуморно ради на унапређењу стандарда образовања, што је од круцијалног значаја за бољи квалитет наставе и васпитања наших најмлађих. Иако они сада можда не схватају значај тога, једнога дана сигурно хоће.

Е зато смо ту ми, „матори“, да их усмеримо ка правим вредностима и покажемо шта је оно што ће им сутрадан у животу заиста значити а могу то понети већ из основне школе. Они морају да схвате да школа није мучење, није нешто што је осмишљено да би терорисало децу, већ напротив, период у коме она треба да уживају у животу, да се друже са другом децом, да се забављају и да науче најважније лекције о животу. Наравно, треба да уче и школско градиво. И то не треба схватити као обавезу, већ као прилику да на лак и једноставан начин науче од свега по мало, да стекну добру основу за даље образовање. Децу треба учити да буду оријентисани ка циљу који имају у животу. А циљ је, по мени, бити срећан. То оставља доста простора за интерпретацију, јер срећа није иста за свакога, али у томе и јесте поента. Онај ко има циљ, он зна и шта му је потребно да би до тог циља дошао. Мени је одувек била жеља да будем инжењер, и то сам знао још у основној школи. Да бих то постао, морао бих да завршим одговарајући факултет. Да бих завршио, или уопште уписао тај факултет, потребно ми је одговарајуће знање из средње школе. Да бих дошао до тог знања, потребна ми је квалитетна основа. Е то је оно што основна школа пружа. Каријера се, као и знање, гради од темеља ка крову, не обрнутно. Као кућа. Ако основе нису добре, срушиће је и најслабији земљотрес. А када се то деси, обнављање траје јако дуго и јако је скупо. Зато треба учити док је време и док је то лако, јер касније ће бити све теже. Више пута сам се у животу покајао што неке ствари нисам научио када је било време. На факултету сам, где предавања иначе нису била обавезна, најмање похађао наставу у првој години. А онда сам, схвативши колика је то грешка, сваке године похађао све више, до последње године, када сам ишао на готово сва предавања и вежбе. Чак сам морао и да тражим старе књиге да допуњавам рупе у знању без којих нисам могао да напредујем. Нисам поносан због тога, али сам барем научио лекцију, коју сада покушавам да пренесем вама, млађим генераицијама овим путем. Што пре то схватите, биће боље за вас.

И ето, доста тога је речено о значају формалног образовања, али и значају свих осталих ваннаставних и друштвених активности без којих школа не би била то што јесте. И те лекције треба учити од малих ногу. Да ли је могуће све то имати од једном? Апсолутно. Без дилеме. Да се вратим кроз време, знао бих како, али на жалост не могу. То време је за мене прошло, а за вас тек долази. Искористите га најбоље што можете.

И тако, ја сам данас по струци инжењер електроенергетике, али радим као софтверски инжењер у једној приватној фирми. Моја прича је сасвим обична, пуна успона и падова, скретања и враћања на пут и свега другог што се свим обичним људима дешава. Ипак, оно што мене разликује од многих других је то што сам много научио на својим грешкама, и нешто мање на туђим, и што то искуство покушавам да пренесем на друге не бих ли им икако помогао у животу. За то је потребно да друга страна слуша, што често није случај, али да успе и код само једне особе, ја ћу бити презадовољан. Ваше време је сада децо, искористите га најбоље што можете.

Лазар Тодић

Још од првог разреда (1992.) био сам мотивисан да будем одличан ученик. Уз добре смернице родитеља и учитељице Драгиње Станковић, стичем дисциплину и добре радне навике због којих и дан данас убирем плодове. Скоро откако памтим био сам склон природним наукама и музици. С тога, уписујем и музичку школу, на кларинету, где касније завршавам по две године за једну. Током образовања у ОШ „Бранко Радичевић“ ишао сам на бројна такмичења – српски језик, математика, физика и хемија, где најбоље резултате остварујем из физике и хемије. Највећу захвалност дугујем својој разредној Владици Булатовић, која је увек умела да буди мотивацију и вољу. Будући да сам основну музичку завршио раније, у 8.разреду уписујем и 1. годину СМС „Стеван Мокрањац“ у Неготину. Основну школу и основну музичку школу завршавам као ученик генерације. Даље настављам са средњом музичком школом на одсеку кларинет где освајам бројна такмичења, како државна тако и међународна. Средњу музичку школу такође завршавам као ученик генерације и уписујем Електронски факултет у Нишу. Будући да у музичкој нисам имао математику, било је потребно да се за 6 месеци надокнади цела математика из градива гимназије. Уз помоћ префесорке Јелене Марић успешно сам надоместио пропуштено и уписао Електронски факултет. 

Факултет завршавам у року и запошљавам се одмах након студија. Прва фирма у којој сам радио се бавила компјутерском графиком и напредном видео анализом за војне потребе. Мој задатак је био да оспособим дронове за брзу видео анализу и слање података натраг у базу. Након те компаније нашао сам боље место у садашњој компанији CRЕАТЕQ где радим као „фронт-енд“ девелопер на највећој светској платформи за едукацију – Pearson.com

Наравно, љубав према музици је опстала и никад се није ни губила. И захваљујући томе научио сам да свирам још неколико инструмената од којих су ми главни саксофон, кавал и перкусије. Дугогодишњи сам члан етно групе Нишко Зоне из Ниша где свирам кавал и кларинет. Такође, често наступам са бендовима по Нишу где певам и свирам саксофон. Као највеће достигнуће на пољу музике је што сам отворио свој музички студио „Подрум“ у Нишу и од скоро и у Неготину – Метрика, где радимо снимање песама, продукцију и организујемо пробе бендова. 

Маја Вучковић

Моје име је Маја Вучковић (девојачко Илић). Завршила сам основну школу „Бранко Радичевић“ а након тога Неготинску гимназију на смеру за Математичко програмирање. Дипломирала сам 1999. на Електронском факултету у Нишу на одсеку за Индустријску енергетику са просечном оценом већом од 8,5. Пуних 17 година сам радила у ЕПС-у  као инжењер електротехнике на различитим позицијама. 

2017.  године се са породицом  селим у САД, тачније у Чикаго где започињем своју каријеру електро инжењера. Најпре сам радила у компанији G&W Electric као Product Development Engineer за каблове и кабловску опрему. Имала сам ту част и задовољство да сарађујем са највећим стручњацима из области кабловске индустрије и стекнем немерљиво искуство.

Од 2021. сам запосљена, најпре на позицији Standards Engineer, а касније Senior Electrical Engineer у Одељењу за електро радове града Нејпервила.

Иначе посао је изузетатно динамичан с обзиром да је град Нејпервил у неколико наврата проглашен за један од најбољих градова за живот у САД. Радна средина је изврсна а рад на различитим пројектима инспиративан. 

Школу „Бранко Радичевић”, по тадашњим именом  „Јосип Броз Тито“,  сам започела да похађам у другом полугодишту II разреда (1983. године.)

Оно чега се прво сећам је дивно уређена и светла учионица, прва на улазу са десне стране. И наравно најбоље учитељице Драгице Стојкић која је целу генерацију извела на прави пут. Моје школовање до краја 8. разреда памтим по дивним наставницама, уредној школи. Другови које сам стегла за тих 6 година су и дан данас моји пријатељи и са задовољством се сећам дана проведених у својој Основној школи. Дугујем захвалност наставном кадру који нам је уградио радне навике за будуће школовање и едуковао нас у правом смеру.

Садашњим основцима бих поручила да никада не одустају од својих циљева и да сваки циљ ма колико недостижан  је могуће остварити радом и едукацијом.

Имајте визију и увек гледајте испред себе, поштујте своје наставнике и упијајте знање. Усавршавајте се свакодневно јер је то једина ствар коју вам нико не може одузети. Без обзира где вас ваша каријера доведе, знајте да ће упорност и знање бити препознати, само  не очекујте да ће се успех десити сам од себе и преко ноћи. Делите своје знање и будите део тима јер је једино тако дуготрајна и плодоносна каријера загарантована.

Желим вам пуно успеха у даљем раду  и пуно генерација које ће учинити Основну школу поносном.

 Марко Бошковић

Моје име је Марко Бошковић и био сам ученик Основне школе Бранко Радичевић од 1987. до 1995. У нижим разредима ми је учитељица била Милијана Петковић а у вишим разредима разредни старешина ми је био Стеван Николић. После завршене основне школе, наставио сам школовање у Војној гимназији у Београду, а касније и на Војној академији, на смеру информатике. После завршене Војне академије и кратког рада у Министарству одбране, добио сам стипендију за докторске студије софтверског инжењерства у Олденбургу у Немачкој. Докторирао сам 2009. и наставио школовање на пост докторским студијама на Атабаска Универзитету и Сајмон Фрејзер Универзитету у Канади. После кратке и релативно успешне каријере у науци, одлучио сам да наставим да градим индустријску каријеру. Тренутно радим као софтверски инжењер у Ерсте Банци у Бечу.

Школовање у основној школи ми је остало у лепом сећању, поготово стрпљива и емпатична учитељица, као и строг али праведан разредни старешина. Наставници су били врло компетентни и пре свега толерантни на све наше несташлуке.

Марко Максимовић

Ја сам Марко, имам 33.године и тренутно живим у Београду и бивши сам ученик Основне школе “Бранко Радичевић”. Тренутно сам заполен као финансијски аналитичар продаје у немачкој компанији САП.

Када се осврнем на сам период где се тренутно налазим могу рећи да је то захваљујући мојој породици, свим наставницима/професорима у основој, средњој школи и факултету.

Шта да вам кажем идете у најбољу Основну школу- „Бранко Радичевић“. Првенствено вам желим да уживате у  најлепшем периоду одрастања, волите се и поштујте међусобно. Знајте да пријатељства која се стварају од малих ногу, обично остају за цео живот.

Управо када се осврнем на своје школске дане, сећам се много лепих, али и тужних тренутака.

Прва, једна и једина учитељица Драгица Раковић која нас је пре 25година са осмехом дочекала у ђачке клупе, пружила нам пуно љубави, научила много тога, али исто и основну дисциплину.

Након тога ту је наша јединствена наставница музичког Ема Милошевић Анђелић која нас је научила да волимо музику, плешемо и уживамо у чарима хора током целог периода у Основој школи. Сама је својим радом, трудом, посвећености, иновативности подизала дане школе на највиши ниво. Иначе, професорка Ема је и мама моје другарице Таре са којом се дружим од јаслица и до дана данашњег. 

Сећам се и тужних дана када смо прелазили у 5. разред и колико смо плакали што полако одрастамо и остављамо учитељицу.

Међутим ту нову улогу преузима наша дивна разредна Љиљана Благојевић, која је знала да нас воли исто толико колико и наша учитељица. Дан данас се сећам колико је сваком ђаку помагала и борила се као лавица да прођу што боље и науче много тога.

Ту је била и наша дивна наставница Боса, која нажалост више није са нама, која је изазивала страхопоштовање, али је кроз строгоћу показивала да је битно образовање, али исто тако и да нас је много волела. Сећам се периода када се изненада разболела и када смо ми, њени ђаци јурили да нађемо где живи и заједно се потрудили да јој у посети улепшамо дан и тиме дамо вољу и жељу да се опорави што пре.

Ту су наравно и наставница Лидија која је преузела тешку улогу професорке српског језика и књижевности.

Наставница Владица која нам је показала љубав према математици (бар онима који су волели математику). Такође наставница Силвија, која је уз нас била на свим дивним часовима немачког, наставница Јелица и њен диван начин да нам дочара биологију. У нашим срцима је и професорка Манић, која исто више није са нама.

Наравно и сви други наставници које не могу све да поменем, пошто би текст био подужи.

Савет свим ђацима, поштујте ваше наставнике и своје другаре и другарице из клупа, немојте никог да дискриминишете, исмевате, по било којој основи (расној, верској, да ли је неко премршав или гојазан, „штребер“). Трудите се да кроз љубав и поштовање изградите себе као личност. Срећно у новом поглављу вашег живота.

Марко Милић

Ја сам Марко Милић и нашу школу сам похађао од 1992 до 2000. године. После тога сам завршио гимназију и Електротехнички факултет. Још током основне школе сам заволео природне науке и мислим да ме је то касније дефинисало у животу да постанем то што јесам а и наставници су знали да препознају и подстакну моја интересовања. Нека од најлепших сећања из овог периода су ми управо дружења и путовања са такмичења, школске шаховске секције и извиђача. 

Радио сам за неке од највећих компанија на свету као програмер, а већ неколико година успешно путујем и радим са свих крајева света као дигитални номад и то сматрам својим највећим успехом (ову поруку вам шаљем из Португала). 

Сматрам да је у животу неопходно да се бавите оним што заиста волите и што вас испуњава, шта год то било. Мислим да је мени то у великој мери допринело да будем успешан у свом послу. Такође јако је битно да изађете из свог социјалног круга, препознајете и прихватите различитости и будете отворени према њима. Различитости нас чине посебним. Мени су сва моја путовања и искуства помогла у томе да проширим своје видике и постанем боља верзија себе.

Милан Зеновић

Ја сам рођен 1976. године у Неготину и похађао сам ОШ „Јосип Броз Тито” у периоду 1983-1991. Био сам међу првим генерацијама које су у целости од првог до осмог разреда похађале ову школу. Сећам се, као да је јуче било, првог дана у школи. Те 1983. године, 1. септембар, када се погледа у интернет календар, је пао у у четвртак, и био је топао дан, школа је била нова, недавно изграђена са својом атрактивном и лепом фасадом од жуте цигле. Тада су биле обавезне плаве униформе. Већина нас ђака првака је дошло у пратњи родитеља и сећам се да су неки прваци плакали, вероватно због шока од организованог масовнијег окупљања ђака и њихових родитеља. Мени је учитељица од првог до четвртог разреда била Ружица Усић. За тај период ме везују јако лепе успомене, упознао сам школске другове и другарице и са некима од њих сам и даље у блиском контакту. Сећам се да смо се сваке године сликали за успомену и те слике увек радо гледам и данас у албумима кад год посетим своју породицу у Неготину.

Период од петог до осмог разреда ми је знатно више урезан у сећање јер сам тад био нешто старији. Разредни старешина ми је била Боса Црногорац. Ако ме сећање добро служи, чини ми се да сам увек похађао разред са индексом 2, дакле био сам пето 2, шесто 2, седмо 2 и осмо 2. Сећам се да је у мојој генерацији било по 4 разреда, са око 25 ђака по разреду. Мој разред се у петом разреду мало прекомпоновао са другим ученицима па сам тако упознао и друге другаре. У сећању ми је остала моја поменута разредна Боса Црногорац, као врло строг разредни старешина али и као врло добар предавач за предмет српски језик и књижевност. Поред ње, сећам се и осталих предавача, рецимо историју ми је предавала наставница Манић, биологију наставница Јелица, енглески језик Љиљана Благојевић, математику чини ми се наставник Нинић, техничко ми је предавао наставник Ружић, чији син је био у мојој генерацији, географију ми је предавала наставница из мог комшилука Наталија, физичко ми је предавао наставник Стева, музичко васпитање наставница Ема која је тада била врло млада наставница. Када ме је наставница Ема пре 20-так дана позвала телефоном да ме обавести да школа припрема обележавање 40 година постојања и да би било добро да се неки материјал пошаље школи ради овог догађаја, баш сам био препун позитивног сентимента после тог разговора јер сам у мислима евоцирао сећања на ову школу и на временску димензију од преко 30 година у односу на данашње време. Чини ми се и да са њом нисам ни имао директну комуникацију од времана када сам завршио основну школу. Не бих волео да неког од предавача овде заборавим или да не поменем, али због протока времена од преко поменутих 30 година, могуће је да сам нека имена или презимена заборавио. Сећам се да сам хемију имао код наставника Ставрија а физику чини ми се код наставника који се презивао Чогић. Не могу се сетити имена наставника за ликовно, мислим да смо га звали Тића.  

Од школских другарица и другара које су биле са мном у разреду, а које су касније после завршетка гимназије и факултета биле и даље повезане са овом школом као предавачи, то је била моја школска колегиница Весна Илић, сада Првуловић, која, када смо се виђали на гимназијским сусретима, ме је обавестила да ради у ОШ „Бранко Радичевић” као предавач за енглески језик. 

Основну школу сам завршио као одличан ученик негде у мају/јуну 1991 године. Сећам се добро да је то било у времену када је фудбалски клуб Црвена Звезда освојила куп европских шампиона у Барију и да смо тај успех, ми, ученици, са наставницима то коментарисали. И даље чувам у свом поседу ВХС касету која садржи снимак – наше другарско вече и ако је тачан податак са те касете то је било тачно 14. јуна 1991. Како је технологија доста напредовала од тада до данас, мораћу наћи начина да овај снимак пренесем на УСБ како би могао поново да прегледам тај догађај. 

После завршене основне школе, уписао сам Неготинску гимназију као и већина ученика из осмог два и то друштвени смер. Гимназију сам завршио 1995. године са Вуковом дипломом. Како су деведесете године биле године ембарга и велике кризе у нашој земљи, моје опредељење је било да студирам природне науке како би могао лакше да пронађем могућности за живот и рад негде у иностранству. Уписујем у јесен 1995 године Факултет за физичку хемију који је чинио посебан факултет у згради Природно математичког факултета у Београду. Студије у Београду завршавам као студент генерације крајем августа 2000 године, након што сам дипломску тезу урадио на Мејо клиници у Рочестеру, Минесота, САД. 

Након завршетка факултета, имао сам могућности да одмах наставим пост-дипломске студије у Америци али чињеница да је свега 40-так дана након дипломирања дошло до политичких промена у нашој земљи, одлучио сам сачекам неко време са циљем да видим да ли се за младе људе отварају неке могућности у нашој земљи.

Током 2001 године долазим до Неготина неколико пута и једном након боравка у општини града, чији сам стипендиста био, као најбољи студент и дипломац на Београдском Универзитету у избору више институција (Београдски Универзитет, Норвешка амбасада и Клиника Анлаве) посећујем гимназију и основну школу где разговарам са наставницима и ученицима и то је једини мој додир уживо са мојом основном школом од 1991. године када сам је завршио па до данас када пишем ове редове  

Недуго након тога, сасвим случајно упознајем управу француске банке Сосијете Женерал, и то баш у Неготину, која је намеравала да прошири своје пословање у Србији и као свршени студент Београдског универзитета са највишим оценама добијам прилику да се запослим у овој финансијској институцији у Београду. Наредних готово 15 година развијам своју професионалну каријеру у банкарском сектору радећи на различитим позицијама у поменутој Сосијете Женерал банци, затим у грчкој ЕФГ Еуробанк и аустријској Ерсте банци. У Ерсте банци сам 6 година радио на позицији директора дирекције за финансирање малих, средњих и великих националних предузећа. На Бечком универзитету за економију и бизнис, после двогодишњег школовања, стичем МБА титулу из области финансија. У оквиру овог магистеријумског програма, део образовања сам стицао и на Харвард Универзитету, у Бостону, у САД.

Од 2015. године оснивам и развијам своју саветодавну компанију која се назива Good growth д.о.о. Назив предузећа у преводу означава здрав раст са симболиком која се односи на „здраво“ пословање у бизнису. Предузеће се бави специјализованим консултантским услугама у сфери финансија као што су: прикупљање капитала, инвестициона улагања, вредновање капиталне активе, стицање и продаја пројеката и бизниса, билансна и ванбилансна финансирања, пројектна финансирања, капитална структура, финансирање увозно-извозних аранжмана, управљање билансном сумом и финансијским подацима, управљање ликвидношћу и управљање сарадњом са финансијским сектором. Предузеће најдоминантније сарађује са приватним сектором у Србији и региону, и то са малим и средњим предузећима и са финансијским институцијама. Портфељ клијената чине инвеститори и предузећа из свих грана привреде (нпр. индустрија хране, грађевинарство, трговина, ….). Предузеће реализује пројекте у земљи и иностранству.

У приватној сфери, ожењен сам и имам близанце, ћерку Уну и сина Стефана, који су рођени 2017 године. Живим тренутно у Београду, а за Неготин сам везан од самог рођења и извесно је да ћу за овај град бити везан целог живота, јер мајка и даље живи у Неготину, у истом стану у коме сам ја одрастао и одакле сам ишао и враћао се из школе у периоду 1983-1991. Поред тога, отац ми је сахрањен у Неготину.

Од својих другова из ОШ ЈБТ, имам стални контакт за неколико другара и то са Марком Перишићем, који живи у Неготину, и са Синишом Грујић који живи тренутно у Бечу, у Аустрији. Они су обојица истог годишта као и ја и били смо у истом разреду у основној школи. На гимназијским сусретима се, отприлике на петогодишњем нивоу, виђам са многим другим ученицима из моје генерације нпр. са Весном Илић, Наташом Букатаревић, Јелена Владовић, Аном Пјевић, Наташом Нинић, Сузаном Ђорђевић, и многим другима. 

Милан Симић

Ја сам Милан Симић из Неготина. Похађао сам школу Бранко Радичевић од 1990-1998. Након основне школе завршио сам Гимназију, а затим школовање наставио на Медицинском факултету у Нишу.

Тренутно радим као лекар у једном лепом, малом граду у Републици Српској. Ожењен сам и отац двоје деце. Волим свој посао и све што он носи, а млађим генерацијама бих поручио да је у животу важно да раде оно што воле, да се боре за своје снове и да у свему дају свој максимум. Успех и награда онда неће изостати.

Основну школу ћу памтити по детињству које је било испуњено радошћу и другарством. Иако су 90-те биле тешке и сиромашне године, кад си дете ништа ти није важно осим игре и другара којих се и сад сећам, а које сам стекао у основној школи.

Из школе сам понео пуно лекција, од којих нису важне оне из математике или физике, већ оне лекције које ће ме водити кроз живот. То су радне навике, марљивост и педантност у свему што радим. У лепом сећању су ми остали и неки наставници које сам посебно поштовао и ценио јер су увек били поштени, према свима једнаки, а то је, по мом мишљењу, најважније.

Сада, после 30-так година, драго ми је што сам део овог друштва одабраних ученика и посебно што има пуно нас који смо у Бранку направили прве животне кораке.

Милан Чарапић

Као бивши ђак школе Бранко Радичевић велика ми је привилегија да се садашњим ђацима и наставницима представим.

Након завршеног Фармацеутског факултета у Београду, моја каријера настављена је у фармацеутској индустрији а тренутно радим у компанији Новартис, иновативној компанији која развија, производи и промовише најсавременију терапију у областима онкологије, имунологије, кардиологије, неурологије и генске терапије.

Моја позиција је бренд менаџер за имунологију и сходно околностима овог текста не могу а да се не сетим свих дивних успомена од првих школских дана код учитељице Јаворке Којић као и касније код разредне наставнице Винке Ђорђевић.

Драги ђаци, грабите знање које је сада подједнако доступно где год да живите, дружите се више од било чега и будите поносни на школу коју похађате те наставите да је прослављате својим успесима.

Милица Пераћ

Основну школу сам завршила 2003. године, а касније и гимназију у Неготину и економски факултет у Новом Саду. Тренутно живим и радим као финсијски менаџер у Вашингтону у Америци. За основну школу ме вежу лепа сећања, полазак у први разред са другарима из детињства, дугогодишња пријатељства, учитељица Мица, разредна Ема, наставница Боса, наставник Нинић и многи други. Једна од омиљених изрека коју сам давно чула је: „Живот се не мери бројем удисаја које направимо, већ моментима који нам одузму дах.“ Испуните живот оваквим моментима и људима који вас чине срећним.

Милош Копуновић

Зовем се Милош Копуновић.

Као ученик ове школе стасавао сам код учитељице Драгиње Станковић, а затим даље развијао и хранио радозналост на часовима предметне наставе. С обзиром да су у то време наставници били изванредни, прави просветари (не кажем да и данас није тако) моја су се интересовања прилично разгранала. Због тога је мој пут даљег образовања био помало „кривудав“. Након основне и средње школе уписао сам Филозофски факултет у Нишу, али сам се после прве године предомислио и уписао студије физике на Природно-математичком факултету, које сам завршио као мастер физичар, смер – примењена физика. Очигледно, без добре основе тако драстична промена не би била могућа. Данас сам запослен у Универзитетском клиничком центру Ниш, као медицински физичар у области радиотерапије. То је једно специфично занимање које спаја физику са медицином. Тренутно сам на специјализацији из медицинске физике на Медицинском факултету у Новом Саду, што би требало да буде последња етапа мог формалног образовања, које је наравно почело у ОШ Бранко Радичевић.

Као и већини деце, најлепше успомене из ОШ су ми везане за школско двориште: фудбал, кошарка, жмурке, јурке и све друго што чини детињство. Томе сигурно доприноси то што сам живео јако близу школе, па сам школско двориште доживљавао као своје. Мислим да је најважније да деца буду деца, да кроз игру уживају у радозналости коју сада имају, па ће тако сваки пут којим крену бити добар.

Милош Крчобић

Моје име је Милош Крчобић, рођен сам у Неготину. Завршио сам ОШ „Бранко Радичевић“, сада већ давне, 2001. године. Дипломирао сам на електротехничком факултету у Београду, тренутно живим у Загребу са својом породицом и радим на позицији Head of Electrical Engineering у фирми Bugatti-Rimac, у којој производимо супер-брзе аутомобиле на електрични и хибридни погон.

Пуно поздрава вам шаље Милош, Марин тата

 Милош Максимовић

Ја сам Милош Максимовић и био сам ученик ОШ „Бранко Радичевић” од 1994-2002 године. После завршетка основне школе завршио сам Математичку гимназију и Електротехнички факултет у Београду. На факултету сам завршио смер за Рачунарску технику и информатику.

Након завршеног факултета 2012. године, запослио сам се Мајкрософту у Ирској. Ту сам радио на различитим позицијама. Већину моје каријере сам радио као софтвер инжењер. Последње три године сам део тима који ради на Azure Active Directory и Мајкрософт налогу који се користе за пријављивање у већину Мајкрософт производа.

Док сам првих десет година у Мајкрсофту радио као софтвер инжењер, последњих годину дана радим као Менаџер софтвер инжењера и водим тим од четири инжењера. Живим у Даблину са супругом која је из Бразила имам сина и ускоро очекујемо ћеркицу. 

Основне школе се сећам посебно по друштву које сам упознао и учитељици и професорима који су ме подржавали да се развијам у областима које ме занимају. Мој скромни савет свим основцима је да развијају своја интересовања и да наставе своје школовање у областима које их занимају јер по мом мишљењу то ће их направити успешним у животу.

Милош Милић

Моје име је Милош Милић, рођен сам 1989. године и тренутно живим и радим у Београду. Своју каријеру започео сам као програмер 2008. године, и радио сам у разним ИТ компанијама до 2014. године када сам се одлучио да покренем своју стартап компанију Фармиа коју сам водио као њен оснивач и извршни директор до њеног краја 2021. године. Од 2019. године радим као директор за развој производа у компанији САП која је један од светских лидера у развоју пословних апликација. 

Поред посла од 2021. развијам породичну дестилерију занатског типа у Шумадији са фокусом на производњу шљивовице из сопствених засада шљиве.

У последњих десет година активно учествујем у развоју српског стартап екосистема као ментор и предавач кроз разне стартап програме. Ове године тај рад је награђен од стране Стартит и УСАИД-а признањем за изузетан менторски рад и допринос развоју српског стартап екосистема у 2022.

Каква су ми сећања на основну школу?

Основна школа је дефинитивно један од најлепших периода у мом животу. Увек ће ме асоцирати на прелепа дружења, такмичења у шаху, фудбалу. Чак сам и у хору морао да певам и будем солиста и певам последњу песму на дану школе . Ако мислите да сте храбри запевајте пред пуним домом културе, са врло оскудним гласом уз пратњу трубача . На срећу трубачи се нису појавили на мом наступу .

Моја порука основцима

Пре свега уживајте у овом прелепом периоду, дружите се и радите оно што волите и што вас испуњава. Будите знатижељни, пробајте разне ствари, такмичите се. Свет у коме живите је препун могућности па чак иако живите у малом граду попут Неготина. Физичке баријере више не постоје, на вама је и само од вас зависи шта ћете постати у животу. 

Миљан Крчобић

Зовем се Миљан Крчобић, имам 33 године, магистар сам фармације и руководилац научног истраживања у Оne Choice Nutrition–у, фармацеутској стартап компанији са седиштем у Орланду, САД, која се бави истраживањем, развојем и производњом дијететских суплемената (мултивитамина, пробиотика, ензима, антиоксиданаса и биљних препарата). ОШ „Бранко Радичевић” похађао сам од школске 1996/1997. до школске 2003/2004. године и завршио као носилац Вукове дипломе. Учитељица ми је била Радмила Чогић, а разредни старешина Мирослав Ружић (наставник ОТО-а), дивни људи и сјајни педагози.

Основну школу памтим као период безбрижног детињства, дружења, спортских активности и такмичења али и стицања радних навика, дисциплине, здравог такмичарског духа и основних знања из природних и друштвених наука која су ми била веома битна за наставак даљег школовања. Ђацима из Бранка, неким будућим лекарима, програмерима, правницима, уметницима, спортистима, али пре свега добрим и квалитетним људима, желим да поручим нешто веома битно – знање нико не може да вам отме! Стога, будите вредни и дисциплиновани, радите на себи свакога дана, како на интелектуалном тако и на духовном, социјалном и физичком плану.

Читајте, дружите се, бавите се спортом и избегавајте ствари попут друштвених мрежа које вам непотребно одузимају време. Никада не одустајте, пуно ћете пута пасти, али сваки пут када устанете бићете много много јачи и спремнији за нове изазове. И изнад свега, слушајте и поштујте своје родитеље. Желим вам свима пуно среће и успеха!  

Мирела (Анђеловић) Савичић

Пробаћу да у пар редова да нешто срочим и желим да напоменем да је ово све из љубави и из поштовања према мојој драгој наставници Еми.

Рођена сам у Неготину 1985. године. Прве четри године била сам у разреду дивне учитељице Радице Чогић. Разредна нам је била Љиљана Благојевић.

Када бисте ме питали шта ми прво пада напамет везано за време моје основне  школе, шта је то што је оставило најлепши утисак и неизбрисив траг у сећању рекла би вам одмах наставница Ема. Било је ту дивних људи без даљњег али једноставно особа која је красила и још увек краси школу је дефинитивно наша драга наставница Ема.

Заваљујући њеној  још тада давно дивној енергији, елану, љубави, креативности, вољи и посвећености према музици пробудила је у мени и открила таленат за који нисам ни знала да постоји. И са сигурношћу могу да потврдим да је она „кривац“ за све ово што сам данас и где сам данас. И овим путем јој се захваљујем на томе што је препознала нешто у мени.

Препоносна сам што сам била ученица ОШ „Бранко Радичевић”. Моја генерација је нажалост била генерација НАТО бомбардовања, а наше одрастање су обележиле и санкције. Једна једина светла тачка макар мени је био баш тај чувени Дан школе који је био сваки пут право освежење и заиста нека нада у бољи живот .

После основне школе уписала сам средњу Музичку школу „Стеван Мокрањац” одсек соло певање у класи једне и једине професорке Катице Николић код које сам и дипломирала. Пут ме води у Беч где уписујем Бечки Козерваторијум где после дипломирам у класи познате светске диве Викторије Лукјанец.

Учествовала сам на многобројним интернационалним такмичењима, као студент певала у хору Бечке Националне опере-Бечке фолксопере. 

Поред многобројних концерата, турнеја и фестивала могу да издвојим концерте у Бечком Концертхаусу, Музикферајну, ХНК у Загребу итд.

Имала сам част да радим са великим и озбиљним именима из музичког света. Члан сам Метрополитан камерног оркестра,поред концерата радим и у просвети.

Порука за нашу драгу децу је класична да буду вредни, да буду послушни, да не губе веру ако нешто не иде. Само трудом, радом и стрпљењем могу звезде да се дотакну.

Мирјана Бунчић

Велики школски поздрав свима из Београда. Хвала на позиву да увеличам овај јубилеј. Припадам генерацији уписаној у „Јосип Броз Тито“ 1983. године, у V разред. 

Предивне године мира, спокоја, правог другарства, првих љубави. Сећам се дивних професора који су нас увели у свет едукованих, еманципованих, квалитетних људи. Јелица, Чогић, Манићка, Боса Црнорац, Влада, Ема, Славица, Александра, Оприћка, Гаралејка, Тића, Рале, Ставри, Ружић… сви моји професори и директор Мирослав Видосављевић, мој отац, мој принц и водич кроз живот заједно са мојом мајком Милевом Видосављевић, учитељицом из исте ове школе.

То је био чврст темељ уз гимназију за медицински факултет. Сада уз диплому лекара радим као професор медицинске групе предмета у средњој медицинској школи у Београду.

Поносна на све Неготинце, на свој град који изнендри фантастичне људе. 

Јован и Никола Митуљикић

Ми смо браћа Јован и Никола Митуљикић, похађали смо основну школу ,,Бранко Радичевић’’ од 2009 до 2017. За период у школи нас везују јако лепе успомене, имамо много доживљаја. Наставници су нам помагали и излазили у сусрет у вези фудбала што је нама био додатни мотив да још више заволимо школу. Доласком у Београд обојица смо заиграли за Црвену Звезду и кренули ка остварењу својих снова и циљева. Данас смо професионални фудбалери Звезде и млади репрезентативци Србије. Младим ђацимa наше школе поручујемо да вредно раде слушају наставнике и да верују у своје снове. Напорним радом и трудом све је могуће.

Наташа (Нинић) Јовановић

Моје име је Наташа Јовановић (девојачко Нинић) и припадам генерацији првака која ја ушла у потпуно нову и тек отворену школу. Размишљајући о овом тексту само навиру слике и успомене. Свести све то у један кратак текст није нимало лако.

Стасавање уз учитељицу Ружицу, стајање у реду за улазак у школу, по разредима- I1,I2,I3,I4,II1….по четири одељења у сваком разреду, много деце; учење реду, поштењу, стицање радних навика, васпитавање уз врхунско образовање…

Ја сам расла уз наставницу Ему и када је дошла да нам предаје музичко била сам пресрећна. „Долази музичарка на мотору“ – најмлађа, најлепша и оставља без даха. Она је сигурно особа која је најзаслужнија што сам постала ово што јесам.

Увек је било “ ја хоћу да будем као моја Ема и моја Боса“. Боса, посебна прича, разредна (прво мом брату Марку па онда и мени), „страх и трепет наше школе“, најстрожи поглед а истовремено онај који милује као хиљаде загрљаја. Онај коме је она предавала научио је српски за цео живот. Строга али правична и добра, педагог за пример, МОЈ УЗОР. „Само да могу да будем наставник каква је била моја Боса“- то сам стално прижељкивала за време студија. Жена која није имала своју децу, којој смо ми били све, била нам је више од мајке. О њој би толико могло да се прича и препричава, али не желим да запоставим и остале наставнике који су итекако оставили дубок траг у мом сећању-Влада Нинић- матиш (мој презимењак, увек сам била поносна на то), Јелица, Оприћка, Манићка, Чогић, Тића, Стева зуба … и на челу директор Мира Рус. Пуно дивних успомена о којима би се дуго могло причати…

И тако, растемо, одлучујемо чиме ћемо се бавити. Право са другарске вечери, коју смо славили у школи, одлазим у Ниш на пријемни испит за музичку школу (нема препрека кад нешто јако желиш). У сред ноћи ме заједно са разредном испраћа цело одељење. Полажем пријемни и тако креће мој животни пут.

Музичку академију завршила сам у Новом Саду. По завршетку студија враћам се у Неготин и почињем да радим у музичкој школи као наставник теоретских предмета. Већ 22 године се трудим да будем узор својим ђацима као што су сви горе наведени утицали на мене.

Са својом породицом живим у Зајечару у коме водим дечији и мешовити црквени хор.

Моја порука свим садашњим ђацима и будућим генерацијама је да треба да следе своје снове, јер ништа није лепше од тога када радиш оно што волиш. Тада свој посао радиш са пуно љубави, баш као што су то радили наши драги учитељи и наставници из школе „Јосип Броз Тито”- сада „Бранко Радичевић” из Неготина.

Немања Николић

Уф, како да почнем ову једну животну сагу, мада смо стигли тек на „пола пута“. Прича почиње давне 1993/1994. године у време највеће инфлације када полазимо у први разред, тада већ ОШ „Бранко Радичевић”, мислим да смо међу првим генерацијама од када је школа променила назив из „Јосипа Броза Тита“. Основне кораке смо научили до четвртог разреда код непоновљиве учитељице Драгице Раковић. Важили смо увек за једно од најбољих одељења, а вероватно због тога што је од нас 23, било 18 дечака :-). Али смо наших пет принцеза чували ко мало воде на длану.

У овој школи сам се први пут заљубио и до дан данас са том истом првом љубави сам у браку и имам сина Вељка (по Хајдук Вељку) који има 10 година. Каријера нас Неготинаца мора да почне трновито, јер у малом месту нисмо могли, можда да имамо перспективу какву смо желели, али је то нешто што нас из „малих места“ зна додатно да ојача.

Каријера је кренула од Салона керамике Владејић, преко Кокице,  након чега се селим за Зајечар да наставим студије и где по први пут улазим у банкарски свет у којем сам остао све до данас. Пре Неготина, Зајечара и Јагодине, претходних 7 година живим у Београду. Радим у банци на руководећој позицији и живим у једном од, по мени најлепших,  делова старог Београда – Коњарнику, са својом породицом. За Неготин ме свакако вежу све лепе усмене, те свако слободно време гледам са супругом и сином да проведем у нашем лепом граду.

Немања Ракоњац

Моје име је Немања Ракоњац и један сам од бивших ученика основне школе „Бранко Радичевић” у Неготину.

Дуго сам се бавио спортом и био кошаркаш, а потом сам своју спортску каријеру заменио пословном. Данас радим у једној компанији која се бави израдом компјутерских софтвера. Део мог посла је да дефинишем функционалности које ће неки програм имати, да одредим приоритете и редослед којим ће се развијати, а поред тога, водим и тим људи и бавим се развојем њихових каријера.

Наше основне школе се увек радо и са осмехом сећам, јер сам ту стекао многа другарства, искуства, знања, али такође и започео пут који ме је даље водио ка неким занимљивим успесима. Размишљајући о нашој основној школи, могу вам рећи да је наш ”Бранко” био једно безбрижно место на коме су се за мене рађале симпатије, делили осмеси, стицала пријатељства, освајале прве победе и прихватали први порази, делили савети, научиле многе корисне ствари… и оно најбитније, стекла многа лепа животна икуства и научиле битне лекције.

Желим вам поручити да живот пред кама носи много лепих отвари, али и бројне изазове (као на пример, наставак школовања, налажење професије којим ћете се бавити, потенцијално оснивање породице и сл.) и зато желим са вама да поделим пар савета:

• Сваку препреку на коју наиђете гледајте као изазов! Учините га занимљивим тако што ћете размишљати о могућим различитим начинима како да ту препреку савладате,
• Пробајте различите активности, тражите се – свака од њих вам помаже да развијете неку нову вештину и способност и чини да будете корак ближе ономе што ће сутра бити ваш пут успеха,
• Лепо је не грешити, али ипак, дозволите себи грешке – из њих се најбоље учи. И запамтите, сваку грешку је могуће исправити!
• И када мислите да у нечему нисте довољно добри, не одустајте и будите упорни. Рад доприноси остварењу 80% успеха, а свега 20% долази из талента.
• Читајте и учите и увек се трудите да дате за нијансу више. Не идите линијом мањег отпора и никада не читајте само оно што морате. Нека то буде пасус, књига, реченица више и, кроз године, то је једна читава ризница знања више!
• Пажљиво слушајте савете својих родитеља и наставника, и никада не потцењујте савете оних који су некада били у вашим годинама и прошли оно кроз шта ви сада пролазите (учимо и на својим и на туђим грешкама),
• И не забравите, на сваком животном путу се смејте и забављајте се у свему што учите, тренирате, радите… Радост није у коначној дестинации до које желимо да стигнемо, већ у путу ка њој.

Немања Симић

Тренутно радим као менаџер програмерског тима за фирму која се зове BIMobject. То је сајт за архитекте, студенте, грађевинске инжењере и остале актере грађевинске индустрије. На сајту се могу наћи и бесплатно преузети 3Д објекти, BIM и CAD цртежи, и остали подаци о производима за архитектонске и грађевинске пројекте.

Сајт је бесплатан, а развој производа плаћају њихови произвођачи. Архитекте тако раде брже, а произвођачи боље представљају своје производе и привлаче нове клијенте. Општи циљ је да се транспарентношћу, поређењем и пажљивим избором производа смање грешке, штета и загађење у грађевинској индустрији.

BIMobject је највећи сајт тог типа на свету. Седиште фирме је у Шведској, али има канцеларије по целом свету. Ја радим из Париза, и доспео сам ту пошто је BIMobject купио нашу претходну фирму, Полантис, у коме сам радио као директор производње и истраживања и развоја.

Нешто о себи

После основне школе, завршио сам Неготинску гимназију. Затим сам уписао Грађевинско-архитектонски Факултет у Нишу. У слободно време сам волео рачунаре и цртање и научио основе 3Д моделовања.

После завршеног факултета, добио сам француску стипендију и уписао други мастер у Француској. Школа се зове École National Supérieure d’Architecture Versailles (ENSAV). То је лепа стара зграда, налази се у Версају, поред Париза, испред чувене палате Луја XIV. Спада у такозване grandes écoles, које су најпрестижније школе за инжењере и државну управу у Француској. Сваке године школа добија више од двадесет хиљада пријава за упис. Сваки десети буде примљен. Задовољан сам што сам, у тим условима, као странац, од сто студената у мојој класи, први предао завршни рад и дипломирао.

За време студија, нашао сам студентски посао за Полантис, малу стартап фирму у околини Версаја. У фирми нас је тада било троје. Када је Полантис продат, осам година касније, било је тридесетак радника у Француској и Кини,  и био је то најпопуларнији сајт у својој области у Француској и том делу света. У Полантису сам у почетку сам моделовао CAD, BIM и 3Д објекте, а касније руководио екипом која је то радила. За то време, завршио сам двогодишњи курс програмирања сајтова у Conservatoire national des arts et métiers (CNAM Paris) и неко време радио и на сајту.

У Француској сам упознао своју супругу Анушку, која је из Немачке дошла у Париз на студије модног дизајна. Живимо у Паризу са сином Леом, који је рођен прошле године.

Сећања на школу

Имам лепа сећања на основну школу. Кад се сетимо тих година, било је то тешко време за наш-у земљу. Али ми смо били заштићени и нисмо то осећали. Правила рада у школи уливала су сигурност, структуру, и осећај припадања традицији. Наставници су волели своје области и добро предавали. Ученици су поштовали наставнике и знање. Изгреди су били ретки.

Волео сам часове математике, и српског језика и књижевности. Посебно сам уживао у лекцијама историје наставнице Манић, о старом веку, Египту, Грчкој и Риму, и касније, до деветнаестог века. Срећан сам сто сам успео да посетим, а и живим у неким од тих градова и земаља о којима смо учили. Сећам се и педагогице Смиљане Петковић, једне благе и добре жене.

Поруке садашњим основцима како да се припреме за изазове који их чекају

Мој први послодавац је рођен у Израелу. Сећам се да ми је причао како су јеврејска деца по традицији учена да читају. На једној дрвеној табли била су урезана слова, а у жлебовима изливен мед. Мали ученик је требало да прстом пређе кроз све облике слова и поједе мед. Порука прве лекције била је да је учење слатко.

То је истина која је важила од времена изградње пирамида до данас. Живимо у смутном времену када има много противречности и странпутица. Једини сигуран начин да помогнете себи, својим родитељима и породици, околини и заједници, је знањем, радом и пожртвовањем.

Време брзо пролази и ускоро ће се од вас тражити да донесете животне одлуке за које сте можда премлади. Живот постаје сиров и суров. Чак и ако то не налази увек на разумевање околине, поштујте старије, будите учтиви, читајте, будите радознали и пажљиво гледајте и проучавајте свет око себе. Ако можете, не дозволите да над вама владају гори од вас. У уметности и књижевности можете наћи богатство и срећу о којима многи имућни људи не слуте и немају им приступ.

Лако је погледати уназад, након што сте превалили велики пут. Припрема за живот који вам предстоји није спринт на 100 метара, већ за маратон где велика већина одустане пре трке и на коме сте сами себи највећа препрека коју треба да савладате, тј. да будете истрајни у својој намери.

Ненад Јовановић

Моје име је Ненад Јовановић, имам 36 година, ожењен сам, имам двоје деце и живим у Београду већ 4 године.

Стекао сам звање доктора наука на програму „Одрживе енергетске технологије и стратегије“ у оквиру Еразмус Мундус програма ЕУ који ми је доделио стипендију. Студирао сам у оквиру конзорцијума три универзитета: Понтификални универзитет Цомиљас из Мадрида, Шпанија, Технички универзитет Делфт, Холандија и Краљевског института за технологију из Стокхолма, Шведска. Другим речима, моје звање се поистовећује са доктором електротехничких наука, а диплому су доделила три престижна универзитета из земаља Европске уније.

Радим као стручњак за енергетику на пројектима у Европи и Блиском истоку. У Србији израђујем план који има за циљ да дефинише пут развоја енергетике до 2050. године уз очување животне средине и смањење употребе фосилних горива. На дневном нивоу, мој посао чини израда разних анализа и представљање резултата министарствима, енергетским компанијама и осталим учесницима пројекта.

Мој први савет основцима на путу ка успеху је да вам породица, пријатељи и цео микро свет око вас не одређују судбину и не доносе одлуку чиме ћете се бавити у животу. Не морате да идете стопама ваших родитеља и да испуњавате ничија очекивања, већ да будуће послове схватите као хоби који као награду доноси плату. Моји родитељи су завршили средње школе и нису имали посебне захтеве, али су били неизмерна подршка мојим намерама. Тако су ме, на запрепашћење већине, након одличног успеха у основној и музичкој школи подржали да упишем Техничку школу у Неготину.

Други савет је да што пре откријете које ствари у животу вам привлаче пажњу до те мере да би сваког дана желели да о томе научите нешто више. Мени су играчке са електромоторима биле толико занимљиве да сам их од малих ногу расклапао и гледао како раде. Окружен људима који раде на Ђердапу у насељу В. Влаховић, хтео сам да научим како се од воде прави електрична енергија па сам већ у 10. години живота пожелео да постанем „инжењер високе струје“.

Последњи савет је да не јурите за оценама, већ за знањем. Мој пример дефинитивно није књишки. До звања доктора наука сам дошао без признања ђака генерације, великих награда са такмичења, без популарних 5,00 на крају школске године и Вукове дипломе. Врло је важно да свој фокус и енергију усмерите на појединости које ће вас довести до циља.

Сећање на основну школу личи на све само не на типичне приче. Септембра 1993. године кренуо сам у И4 које је било прво такво одељење у историји школе, јер су до тада четврта одељења постојала тек од 5. разреда сачињена углавном од придружених одељења из околних села. Да ствар буде још занимљивија, било нас је 20 дечака и само 5 девојчица у одељењу. Замислите само како је изгледао час физичког и мали фудбал „10 на 10“ тих првих година док нисмо открили друге спортове. Или час музичког у 7. разреду на коме пева 20 дечака чији гласови мутирају и звуче као покварена плоча „Хора бечких дечака“.

Учитељици Драгици Раковић смо били прво одељење у школи, која нас је научила првим основама, али пре свега како да се припремимо за живот на шта сам јој бескрајно захвалан. Она је успешно укротила већинску групу дечака, научила нас да будемо сложни и да девојчице чувамо као очи у глави. Одељење је преузела разредни старешина Љубица Којчиновић. Имала је изазов да такву атипичну групу са дозом пубертета правда код осталих наставника због организованих бојкота контролних задатака или повремених групних бежања са часова. Још се сећам сцене када смо код покојне Босе Црногорац, страх и трепет српског језика, устајали по реду у дневнику и сви добили јединице јер смо дали исти одговор да нисмо спремни. Наравно, нису несташлуци били тако чести, што говори и чињеница да смо од те групе клинаца добили: архитекту, банкара, економисту, инспектора, инжењера, правника, програмера, стоматолога, врхунског спортисту, медицинске раднике и друге.

Додао бих још да су ваннаставне активности у кругу школе биле одлично место за дружење и забаву са вршњацима из других одељења. Спортска такмичења, припреме за „Сусрете младих“, вечерње журке у холу кухиње са диско куглом, певање у хору и незаборавне екскурзије су активности које су нас дефинитивно образовале у људе какви смо данас.

Предраг Јовановић

Завршио ФОН основне студије на смеру за информационе системе и технологије. Одбранио мастер тезу, такође на ФОН-у на катедри за маркетинг. 

Професионална каријера:

• Fullhouse Ogilvy – маркетинг агенција – на позицији account executive-а
• GlaxoSmithKline – водећа фармацеутска мултинационална компанија – на позицији бренд менаџера
• Нафтна Индустрија Србије – НИС ГАЗПРОМ НЕФТ – имао каријерни пут од маркетинг експерта, па до директора маркетинга на којој сам и сада. 

Отац двојице дечака: Вука и Никше

Ако се вратим у период основне школе, морам да напоменем да сам паралелно завршио и нижу музичку школу у Неготину (инструмент: хармоника). И поред моје привржености музици, наставница Ема ме је додатно подстицала и мотивисала да дајем свој максимум, учествујући на свим догађајима које је организовала. Уживао сам у томе и хвала јој!

За време студија у Београду, моја хармоника је била уз мене. Живео сам у студентском дому „4. април“ и четири године уживао и у музици. Биле су то прелепе вечери када се испред студентског дома окупимо ми који нешто знамо да свирамо –  углавном гитаристи и ја хармоникаш – и заједно са другима уживамо.

Бавио сам се плесом неколико година – тренирао сам стандардне и латиноамеричке плесове. Живео сам за плесне вечери четвртком. Сада користим сваку прилику да заплешем – било на неком догађају, журци, свадби или било којој прослави.

Никада нисам престао да музицирам – сада свирам и клавир. А већ више од двадесет година, активно и певам (редован сам гост на КАРАОКЕ вечерима у Београду). И све то као хоби. Музика.

Поруке за ђаке

– Радите на својим талентима које имате. Не запостављајте их. Они су вам од Бога дати и знајте да ћете кад тад у старости имати прилике да у њима уживате, чак иако се њима не будете бавили као основном професијом.

– Бавите се спортом. Мобилни телефони су алат савременог доба и део ваших живота, али се трудите да их мање користите сада. Биће прилике кад порастете, биће вам неопходни. Сада фокус ставите на образовање и обавезну физичку активност. Тренирајте било који спорт.  

– Слушајте своје родитеље и старију браћу и сестре. Они су једине особе које вам 100% мисле добро и који вам безрезервно могу дати подршку, мотивацију и љубав у сваком моменту.

– Не блејите (извините на жаргону). Користите своје време да увек нешто научите ново. Знање је увек било и биће веома вредан ресурс.

– Правите своје планове. За било шта. Мале планове… средње… велике. Ако немате план, вас живот је „од данас до сутра“, а то није добро. Почните нпр. са малим планом – „шта ћете радити за следећи викенд“. 

– Будите добри људи – волите, толеришите, праштајте, имајте свој став али будите неконфликтне личности, вредно радите. 

Сања Михајловић

Ја сам Сања Михајловић и кроз своју причу покушаћу да вам приближим оно чиме се бавим и како сам из једног малог Неготина успела себи да створим пут на коме сам сада.

Оно што је мени и вама заједничко јесте наш град, наша основна школа и наши наставници. Исти они који предају вама, предавали су и мени. Научили су ме да не треба одустајати од својих снова. Понекад их и нисам разумела, питала сам се: шта сад они хоће од мене, али сам се увек трудила да будем боља , међу најбољима.

И тако корак по корак, након средње школе отишла сам на студије у Београд, где сам завршила Електротехнику. И у средњој школи је било доста изазова, чак и предрасуда о избору факултета, који су ме само мотивисали више да будем упорна у својим намерама.

Сада живим и радим у Бечу, као дипломирани инжењер телекомуникација и бавим се планирањем мобилне мреже. Свако од вас зна шта је мобилни телефон, а већина га  користи за аплоуд слика на друштвеним мрежама, или даунлоуд игрица или неки сурф, Вибер/Whatsapp. Да би то све било могуће да одрадите једним кликом, потребни су неки уређаји и системи на којима радим ја са својим тимом.

Оно сто бих желела да вам поручим је да  уживате у свом детињству,  слушате своје родитеље и наставнике. Будите добри ђаци јер знање је нешто што вам нико не може одузети а диплома ће вам бити улазница у свет.

И још нешто, ништа мање важно од свега претходног,  бавите се спортом и никако не избегавајте физичко!  Ја сам, поред свих обавеза, тренирала и рукомет, и учествовала у свим групним спортовима на школским такмичењима.

Наша школа је увек имала запажене резултате у свим областима, а на вама је да наставите ту традицију!

Велики поздрав од мене из Беча.

Тамара Гачић

ОШ „Бранко Радичевић“ уписала сам 1993 године. У Неготин сам се доселила са статусом расељеног лица из Хрватске. Околности су биле такве да су моји родитељи одлучили да останемо да живимо, радимо и моја сестра и ја да се школујемо у Неготину. Остале основне школе су биле ближе мом месту становања, али из неког разлога сам желела да упишем први разред у овој школи и мајка ми је испунила ту жељу. Касније се испоставило да је то била права одлука и у ниједном тренутку нисам зажалила због тога. Учитељица код које сам похађала наставу је била  Драгица Стојкић, а у старијим разредима, разредни старешина ми је била наставница енглеског, Винка Ђорђевић. И данас знам напамет распоред ђака у дневнику, а ја сам била под редним бројем три, дакле на првој страни, ух….

Без обзира на бурне деведесете, ја овај период памтим као најбезбрижнији  и најлепши у свом животу. Из ове школе имам само лепа сећања и пријатељства која су опстала до данашњих дана. Сматрам да сам створила чврсте и здраве основе за стицање даљег обазовања које ће се наставити у Неготинској гимназији. Знала сам да ћу се бавити послом који изискује пуно контакта са људима, али никада нисам сањала да ћу пружати додатну подршку деци у раду, којој је она неопходна у својству дефектолога и то баш у мојој првој школи, у мом „Бранку“.

Радник сам ОШ „12.СЕПТЕМБАР“ у Неготину,  Дневног боравна за децу и омладину са сметњама у развоју у оквиру Дома „Станко Пауновић“ у Неготину, председник сам Актива дефектолага и члан Интерресорне комисије испред  дефектолога. Трудим се да се усавршавам и радим на себи, колико год могу. Такође се трудим да свако дете којем је неопходна додатна подршка у било ком смислу помогнем. Сан ми је да унапредим положај особа са сметњама у развоју у друштву и подижем свест људи о значају прихватања различитости и већој толеранцији и разумевању према свима који су на неки начин посебни. Волела бих да ми радни век протекне у раду са младима, јер мислим да је то непроцењиво. Захвална сам, што радим посао који волим и то ми представља велико задовољство. Следите ваше снове и увек бирајте да радите оно што волите, јер ћете се будити са жељом да једва чекате да стигнете на посао и онда је све неупоредиво лакше у животу. Професија вас обележава и дефинише за цео живот и говори пуно о вама као особи.

Тамара Кукић

Кад помислим на школу, успомене почну незадрживо да навиру, испуњене преплављујућим емоцијама.

Емилија Цајић.  Већ само име звучи мило и моћно.

Емилија Цајић. Моја учитељица. Најбоља на свету.

Захваљујући њој реч учитељица за мене значи много тога доброг, лепог, значајног. Одмерена и блага, а ипак одлучна и захтевна у томе да будемо добри ђаци, а пре свега добри људи, вредни и одговорни према себи и другима.

Научила нас је значају заједништва и другарства. били смо њена последња генерација. У четвртом разреду довела нас је у нову школу, тада названу „Јосип Броз Тито“. Објаснила нам је да смо ту јер смо посебни, јер смо најбољи. Били смо поносни и срећни.

Не знам по ком критеријуму су одабрана одељења за нову школу, али бирам да јој верујем, као и увек безрезервно, јер зnам да је похвала најбоља мотивација.

Сећам се дана свечаног отварања. Свечани скуп, осмеси у публици, а најшири на нашим лицима. Било ми је жао што нисам бар пети разред па да могу да певам у хору који ми је звучао моћно, а којим је дириговала тадашња наставница музичког Љиљана Гаралејић. Ипак, одиграла сам своју улогу у тој свечаности. Буквално. Била сам део фолклора. Чуј део – коловођа.

Школу је свечано отворио Миломир Петровић, тадашњи министар просвете, касније управик Народне библиотеке у Београду.

Пре неколико година смо се срели. Дала сам му фотографије са отварања – он и ја у истом кадру. Успомене спајају људе. Ваља их стварати и неговати.

Школски дани су се низали. Ми смо били срећни, весели и радознали. Учили смо и откривали свет око себе, маштајући да га освојимо и покоримо. Растанак од учитељице нам је тешко пао, а мало смо и стрепели од поласка у пети разред. Толико нових предмета, толико нових наставника. Стрепња је била беспотребна и неоправдана. Дочекали су нас и пригрлили, учили нас, подстицали, увек расположен да задовоље нашу знатижељу. Гурали су нас напред, дали су нам крила.

Разредни ми је био Владета Марковић, наставник математике, потпуни антипод владајућем стереотипу о строгим математичарима. Са радошћу сам решавала задатке, ишла на такмичења и чудила се како је могуће да постоје особе које не воле ту дивну науку.

Велико задовољство су ми представљали часови српскохрватског језика (тада се то тако звало) код наше дивне Босе Црногорац. Боса је важила за строгу наставницу, а заправо је била изузетно пожртвована и посвећена, схватајући колико је важно да нам открије све тајне, правила и зачкољице матерњег језика, без обзира на професију коју одаберемо важно је да смо писмени и да умемо, на ваљан начин, да представимо резултате свога рада. У данашње време површности и свеопштег суноврата система вредности, често ухватим себе како коментаришем нешто што сам чула или прочитала са: Па како ово не зна? Нас је Боса ово научила још у петом разреду.

Боса је, у великој мери, одговорна за то чиме се данас бавим. Увек је подржавала моју жељу и потребу да јавно наступам, да читам и рецитујем, да се такмичим. Њена подршка је очеличила моје самопоуздање.

Много сам волела и биологију, жељна тога да откријем тајне живиог света који нас окружује. У томе ми је звезда водиља била наставница Јелица Петровић, увек спремна да задовољи моју радозналост. Причале смо, училе, путовале на такмичења…. О њој су, такође, говорили да је строга, али не верујте свему што се прича.  

И остали наставници су били дивни, а митови и легенде које се распредају и преносе са генерације на генерацију о њиховој строгости су само празне приче оних који нису успели да свате какво благо им се нуди. Гоца Манић, Наталија Опрић, Ђорђе Чогић, Славица и Љиља, Александра, Тића, Рале….Сви су нас разумели, волели и подржавали. Откривали су нам, из часа у час, тајне предмета које су предавали. Чували су нам леђа и дозволили нам да растемо и да их надрастемо, са њихових рамена гледајући у будућност.

Не могу да се сетим ниједног проблема, инцидента, лоше ситуације. Само лепе успомене навиру без краја.

До самог краја школовања чекали смо да нам направе салу за физичко, не губећи наду да ће се то заиста и догодити. Нисмо је дочекали, али смо, у осмом разреду, дочекали нову наставницу музичког, Ему Милошевић, младу, полетну, креативну, која је у наше животе улетела брзином муње, не мотору (чујем да га и данас вози). Хвала јој за школске дане и хвала јој што нас је окупила и покренула ову лавину сећања.

Целом овом четом дивних људи командовао је сјајан човек, директор школе Мира Рус (Мирослав Видосављевћ). Без вике, буке и стреса, а све по реду и под конац. То се зове умеће руковођења.

Много година је прошло откако сам завршила осми разред, али оно што сам понела из школе и даље је у мени, у великој мери ме је обликовало као особу и одредило моје животне изборе и циљеве. Када имате наставнике као што смо их имали ми, схватите да су ваши потенцијали огромни, да учење представља радост и могућност да остварите своје жеље јер уз помоћ знања лакше и брже стижете до циља. Остварити циљ је успех, али пут до њега је право задовољство. Са сваким новим кораком самопоуздање расте. Онда можете да идете за својим жељама и амбицијама, постављајући нове циљеве у складу са њима, не плашећи се ризика и радујући се изазову.

Тако сам и ја ишла у сусрет изазовима, призивајући их својом радозналошћу. Због љубави према природним наукама завршила сам природно-математички смер у гимназији, а затим уписала медицину. Медицина је лепа и с радошћу сам је студирала, али је љубав према уметности победила. Кад се родиш и растеш у Неготину, уз звуке Мокрањчевих руковети, навикнеш се на лепоту као саставни део живота и покретачку енергију. Завршила сам музичку школу и од обданишта, па све до данас, певам у неком хору. Много сам концерата отпевала, снимила неколико cd-ова путовала, дружила се, стекла дивне пријатеље. Ипак, музика ми није постала професија, иако боји и оплемењује сваки мој дан. Моја професија, а пре свега позив, је глума. Сцена је моје природно окружење. На њој се осећам добро, сигурно и моћно. Пружа ми могућност да креирам, истражујем себе и друге, да живим и проживим много различитих ситуација и живота. Своју глумачку професију сам пригрлила с радошћу, свесна свих неизвесности које носи и доноси. Лепота креације и размена емоција с публиком  причињава ми огромно задовољство. Радост стварања чини ме срећном јер остварење снова је баш то – чиста срећа!

Сањајте своје снове. Учите вредно, поштујте учитеље и наставнике и не одустајте од снова. Уз рад и упорност, зачињено са много маште, они ће се сигурно остварити.

Тара Анђелић

Поздрав драги ђаци, 

Моје име је Тара Анђелић, рођена сам 1990. године и тренутно сам запослена на позицији софтверског инжењера у компанији Римац Аутомобили у Загребу (Хрватска). У Римцу се развијају електрични аутомобили, а ја радим у тиму који развија софтвер за праћење и анализу података са аутомобила. 

Мој пут едукације и каријере је кренуо управо из ОШ „Бранко Радичевић“, након које сам уписала Неготинску гимназију – математички смер и потом се определила за програмирање и студије на Факултету Организационих Наука. Након дипломирања сам се запослила у софтверској компанији у Београду, а затим је уследило и пресељење у Загреб и запослење у Римцу где сам и данас. 

Програмирање је моја свакодневница, а део тога и имплементација алгоритама и математички прорачуни. Хвала драгој учитељици Драгици Раковић, која нам је уместо физичког предавала математику, и наставници Владици Булатовић на усађеној љубави према математици. У интернационалној фирми, енглески језик је најчешћи начин комуникације, хвала драгој разредној Љиљани Благојевић што нас је научила лепом говору и понашању. Знање из физике ми је олакшало разумевање рада електричног аута, хвала Физи, Владици Петковић, на занимљивим припремама за такмичења из физике. Наука је лепа за развој можданих вијуга, али уметност је душевна храна. Неки од најдражих тренутака су проведени у кабинету ликовног код наставнице Наде Којић, препуштени својим мислима и осећањима пред платном. Хвала мојој мами, наставници Еми, што ми је пуштала класичну музику од рођења и кроз занимљиве приче из живота композитора заинтересовала за градиво. Јако добро памтим и ужину из школе, док су се моји вршњаци хранили код чика Драганчета, ја сам била највиша у трпезарији и јела, између осталог, и чувене “гаће”, лиснато пециво у облику троугла.

Основну школу памтим као период највеће активности и креативности, када телефони и рачунари нису били толико доступни, па смо се из знатижеље, али и досаде, учлањивали на разне ваннаставне активности: секције из ликовног, математике, физике, музичка школа, тенис, ритмика, хор, библиотека… и пуууно играли напољу са другарима.

Мој савет, драги ђаци, је да се заиграте, истражујете, будете радознали… Када пронађете вашу страст, држите је се, али будите отвореног ума и стрпљиви, истрајни… Преузмите одговорност и урадите тежи задатак, почистите собу, поправите ауто, направите игрицу или ушијте чарапу. Дугорочна срећа, задовољство и успех захтевају време и посвећеност. На крају, успех је релативан, а оно најважније су здравље, љубав, породица, пријатељи… Чувајте их, чувајте се.

Пуно поздрава вам шаље Тара, Марина мама.

Филип Благојевић

Моје име је Филип Благојевић, основну школу „Бранко Радичевић“ сам завршио сада већ давне 2007. године, а уписао је једне драматичне и тешке године, септембра 1999. Учитељица ми је била Милијана Петковић, од милоште учитељица Мица од које сам много научио. Мицин хумор, доброта, компетентност да нама, тек стасалим за живот, усади прва битна знања о свету око нас, као и рачунање и писање, остаће у мом сећању као пример успешне педагошке праксе. Од 5. до 8. разреда ми је старешина била наставница математике Владица Булатовић. Битно је нагласити да је моја генерација била једна од најуспешнијих у историји школе, будући да смо заслугом наставнице Владице, која нас је увек усмеравала на прави пут, потенцирала значај образовања и учења, као и развијање наших способности и талената, имали јако велики број одличних ученика, вуковаца, али и ђака генерације. 

Омиљени предмети су ми били музичко васпитање код наше непоновљиве, харизматичне наставнице Еме, али и историја коју ми је предавао наставник Ђорђе Медић.

Начин рада наставнице Еме су ми још у то рано тинејџерско доба усадили љубав ка класичној музици, коју негујем и дан данас. И даље се често сећам фоно-тестова и преслушавања комплета дискова посвећених највећим мајсторима класичне музике. Иако сам уз основну школу похађао и Музичку школу „Стеван Мокрањац“, главне импулсе о класичној музици и њеном значају, као и правилном слушању, препознавању елемената из свакодневнице у музичким делима, да би нам било лакше разумети их, добио сам управо од наше наставнице Еме. Такође, наставник Медић ми је усадио љубав ка историји и сећам се детаљних спремања за такмичења која сам сваке године похађао са успехом. 

Поред разних анегдота, лепих момената и пријатељства која су и до сада остала активна, иако смо сви отишли својим путем како то и бива, сећам се и дивних приредби дана школе које су увек биле професионално организоване, где сам такође више пута учествовао, као модератор програма али и  глумац у музичким интерпретацијама. Неколико недеља, па и месеци пред дан школе, сви смо се спремали, увежбавали кореографију, говор. Велики број наставног особља је био укључен у организацију и то је за све нас у школи био велики догађај којим смо доказали наш таленат и креативност, али и тимски рад. 

Након Неготинске гимназије, одлазим у Беч где сам студирао и завршио основне и мастер студије историје уметности на Бечком универзитету. 

Уз организацију неколико изложби из области фотографије, писања текстова за више портала и часописа, већ годинама радим у области логистике. Фирма се зове Lomography (https://www.lomography.com/), можете нас наћи и на Фејсбуку или Инстаграму) и бавимо се промоцијом креативне аналогне фотографије, такође и производимо фотоапарате, филмове и остале реквизите везане за фотографију. Будући да се у Бечу налази седиште фирме, а наши огранци су у Њујорку, Хонгконгу, Паризу, Шангају, Бангкоку и још неколицини градова широм света, Lomography је једно од најпопуларнијих имена у области фотографије са великом заједницом ентузијаста, аматера и професионалних фотографа из читавог света. Ова занимљива, а можда и необична веза између креативних импулса фотографије коју обожавам, са узбудљивим светом логистике –  планирањем продукције, организацијом транспорта производа, контактом са колегама из осталих градова, дизајнерима, купцима (фото радњама, музејима, модним кућама итд.), чини моју свакодневицу јако инспиративном и одговорном.     

Вама, садашњим основцима бих поручио да је важно да стекнете навике које ће вам помоћи да се припремите за обавезе током вашег школовања, али и након тога. Будите организовани, развијајте навику читања, користите ресурсе које имате, данас можете са лакоћом наћи велики број занимљивих информација било на интернету, било у књигама, али радите и на вештинама комуникације и правилног изражавања. Уз то је јако битно учити стране језике. Откривајте ваша поља интересовања, како бисте уписали средњу школу у којој ћете моћи да наставите да се развијате и напредујете, а то је све битно и за даље образовање и каријеру, будући да је знање најбитнији ресурс који вам нико не може одузети. Зато је овај период у вашој и нашој Основној школи „Бранко Радичевић“ битан почетак где уз помоћ одличних учитељица, наставница и наставника можете да кренете у свет науке, који ћете касније само усавршавати. 

Ана Благојевић

„Добра учитељица објашњава, виши учитељ показује, а велики учитељ надахњује.“ Пре 30 година стајала сам са великим ранцем и мамом испред школее која се тада звала „Јосип Броз Тито“ и са нестрпљењем ишчекивала ко ће ме повести на пут стицања нових знања и спознаје најбезбрижнијег периода живота. Испред мене се појавила Радмила Чогић која ме је нежно ухватила за руку и сместила у школску клупу поред моје другарице са којом сам и дан данас у пријатељским односима. Пријатељства која смо тад изградили, остају за цео живот. Сећам се првих цветића у школским свескама уместо оцена, затим буквара, прве написане реченице ћирилицом, чак и мириса школске креде и сунђера. Радмила је успела да на себи својствен начин учини тај период као што кажу од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба. Јако се често сетим ње и осећај је потпуно исти као када сам се пре 30 година радовала сваком новом дану и одласку у школске клупе са мојим другарима. Након 4 године , место наше дивне Радмиле, преузела је Драгица Остојић. Можда се млађе генерације и не сећају ње, јер она припада оној старијој „гарди“ професора. По мало строга, али увек правична, спремна да у сваком тренутку буде наша подршка и дâ све од себе да заволимо векторе и једначине са 2 непознате. „Историја је учитељица живота“, већ на првом часу код Гордане Манић свако је написао на првом листу свеске, док је Гордана поносно стајала испред табле и уводила нас у историјске догађаје пре нове ере. Био је то један нови свет за све нас, постепена спознаја да морамо да знамо историју ако желимо да разумемо живот и околности око себе. А, како бисмо спознали свет без страног језика? Кроз авантуру учења страног језика спровела нас је наша „teacher“ Љиљана Благојевић. Њени часови су били поглед у неки други свет пун изазова, зато сто се већина нас први пут сусрела са учењем страног језика. Наравно и сви остали наставници којима дугујем подједнаку захвалност за уложен труд, стрпљење и љубав како би ми сутра постали добри људи. Свако од нас са поносом истиче да је изашао из школских клупа „Бранко Радичевић“ школе. Шилер је рекао да је само морално изграђен човек, потпуно слободан. Хвала вам драги учитељи и наставници на свему што сте нам пружили и на вештинама којима сте нас научили.

Ана (Драгић) Кесерић

Моје име је Ана (Драгић) Кесерић и била сам ученица ОШ „ Бранко Радичевић” пре 25 година. Те године урезане су као најбезбрижније са пуно осмеха и радости у мом сећању. Памтим дивна дружења која и данас трају, учитељице и наставнике и анегдоте са часова, екскурзије, прве симпатије…али посебно место у мом срцу имају спортска такмичења, пуне трибине и навијања једних за друге. Ту смо постали друга породица са заједничким циљем да поносно донесемо победу нашој драгој школи, али смо и учили како се носити са поразом и враћати се идућег пута још јачи!

Наш „Бранко” дао нам је јаку основу у многим областима и био одскочна даска за наш даљи пут у животу. Након основне и средње школе (Неготинска гимназија) завршила сам Факултет организационих наука (ИТ одсек) где сам наставила спортске успехе али и успешно водила студентску организацију (АЕГЕЕ). 

Данас сам поносна супруга и мама 3 дечака у далеком, лепом Ванкуверу и са својом децом поново проживљавам школске дане, из неког другог угла додуше.

Драги садашњи, будући основци, само храбро, уздигнуте главе и са осмехом корачајте кроз ове најлепше године и не заборавите да све, али апсолутно СВЕ је могуће ако довољно јако желите и радите свим срцем на томе. Померајте границе и исписујте ваше приче на које ће наша школа, али и сви ми Неготинци бити поносни! Ја вам желим сву срећу и успех у томе!

Борис С. Раванић

Борис С. Раванић, лекар, специјалиста ортопедије, рођен 1975. године у Неготину. Тренутно запослен у Здравственом центру Неготин. У другом разреду свог основног образовања постао ученик ОШ „Јосип Броз Тито“ од самог њеног оснивања.

Нова зграда, модерна, потпуно другачија од претходне школе. Мој школски живот је пун успoмена које и данас памтим. То нису успомене само на забавне и смешне тренутке, дружења и утакмице, већ и успомене на тренутке у којима сам схватао шта је то што ме заправо интересује у животу и шта је то чиме бих желео да се бавим.  У великој мери ме је и учинила особом каква сам данас.

Данас после 40 година моја ћерка похађа исту ту школу (додуше сада је  ОШ „Бранко Радичевић“) и ја сам као поносан родитељ и дан данас везан за ту Установу, али сада у потпуно другачијој улози.

Вук Мировић

Ја сам Вук Мировић, завршио сам основну школу Бранко Радичевић 2005. (чини ми се), као ђак генерације.

Бавим се програмирањем, ако ме питате за звање рекао бих да сам Senior Full–Stack Еngineer. То значи да се бавим свачим, мало програмирам у позадини (сервер, базе података), мало за претраживач, имплементирам и дизајнирам сâм интерфејс који користе корисници, а бавим се повремено и администрацијом система. Углавном потребе за мојим вештинама имају мале стартап компаније које немају велике и специјализоване тимове и где се производи тек дижу на ноге. У задњих пар компанија имао сам задовољство да будем један од првих запослених и да градим информационе системе од нуле до финалног производа. 

У слободно време волим да побегнем у природу и да возим бицикл и планинарим.

Из основне школе су ми остала сећања на драгу учитељицу Драгицу Раковић, која се много трудила и радила са нама, која је препознала дар у мени и другим ученицима и улагала време у додатну наставу, углавном из математике. Од наставника велики утицај су имали двоје Владица, једна женска, други мушки. Наставница Владица ми је предавала математику, била је одличан предавач и због ње сам добро научио да баратам математичким апаратом. Наставник Владица је предавао физику и био је један од, што би ми млади рекли, најкул професора, где нико није ни ишао, а ни враћао се са часова намргођен. Због њега сам заволео физику, као и практичну примену математике, толико да сам се и такмичио са солидним резултатима. Са пуно вршњака које сам упознао у основној школи се и дан данас дружим или се барем повремено чујемо, јер су нас, на нажалост, околности одвеле ван Неготина по целом свету. Ја од одласка на студије, а то је задњих десетак година, живим у Београду.

Поручио бих младим нараштајима да се труд и рад исплате. Ја сада радим добар посао, који волим и за који сам добро плаћен. Да би се стигло до тога, требало је доста учења, рада и одрицања, кроз основну, средњу, факултет. Сада градите базу на коју ће се касније надограђивати у средњој школи и факултету.

Најбитније је да стекнете радне навике, да истренирате упорност и да не дозволите да вас напусти радозналост, јер ће информације и знања свакако да избледе.

Али наравно не треба да заборавите да уживате и да се забављате, јер од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба.

Горан Јовановић

Моје име је Горан Јовановић, имам 44 године и по занимању сам дипломирани инжењер електротехнике за индустријску енергетику.

Рођен сам у Француској и тамо живео до своје шесте године, када смо се породично вратили у Неготин. У Неготину сам завршио ОШ „Бранко Радичевић“, затим  Техничку школу у Неготину , а потом дипломирао на „Електронском факултету„ у Нишу. Са породицом живим и радим у Неготину.

Већ 15 година сам радник Хидроелектране „Ђердап 2“. Почео сам као инжењер за електро опрему, затим дежурни инжењер смене, руководилац Одељења електро извршења, а тренутно обављам функцију директора Хидроелектране „Ђердап 2“.

Поред остварења у професионалном погледу, морам рећи да сам најпоноснији на то што сам оформио породицу и остварио се као родитељ. Имам два сина који су ученици основне школе па се поред њих и ја често „вратим“ у то време . Врло сам поносан на то што сам био ученик ОШ „Бранко Радичевић“, и тог периода се, заиста, радо сећам. Ако могу нешто да поручим ученицима моје школе, то би било да пре свега чувају здравље, да се што више друже и разговарају међусобно, да се баве стварима које их испуњавају, да континуирано уче и усавршавају се и да у свему што раде буду одговорни и успешни, верујући у себе и своје способности. Наравно, да воле и чувају своју породицу и пријатеље.     

Користим ову прилику да свим радницима школе и ученицима честитам значајан јубилеј и пожелим да још дуго школа успешно ради.

Јелена Карановић

Веома ме је обрадовао позив да напишем нешто о сећањима на период 1991-1999. године проведен у Основној школи „Бранко Радичевић“ у Неготину, као и свом путу након тога. „Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“, прва је реченица која ме асоцира на тај предивни и, може се рећи, безбрижни период живота, ма колико су те године повезане са немилим историјским догађајима. Сећам се дивних људи, другарица, другова, учитељице и наставника. Са многима сам и данас у контакту и истина је да су најранија пријатељства најјаче и најискреније везе међу људима. Невероватно је колико живописно памтим слике, мирисе и звуке из школе, иако у њу нисам физички ушла већ више од 20 година. Памтим многе часове, одморе, осмехе, стрепње, такмичења и екскурзије. Понекад се питам како је данашњим ђацима и колико се тога променило, или можда није. Најранији период одрастања и школовања је изузетно важан у обликовању наших будућих животних путева и избора. Веома сам захвална на привилегији да имам позитивна сећања и асоцијације везана за школу која носи име нашег великог песника.

У Основној школи „Бранко Радичевић“ стекла сам радне навике и добру основу за даље школовање у Неготинској гимназији, а потом и на Биолошком факултету у Београду. Данас сам доктор биолошких наука у области молекуларне биологије. Радим на факултету, на ком сам студирала, на различитим пословима. Пре свега се бавим науком, молекуларно-генетичком основом хуманих болести. Највише ме интересује функционисање људског мозга и психе, па се бавим генетичком предиспозицијом различитих психијатријских болести. Паралелно радим са студентима кроз практичне и теоријске курсеве који су везани за молекуларну биологију и коришћење напредних софтвера за обраду биолошких података. На крају, бавим се и примењеним аспектом науке, тестирањем особа на ретке наследне болести, као и утврђивањем спорног родитељства/сродства. Тренутно размишљам и о неким другим опцијама које ме привлаче и у којима бих могла да научим нове ствари и технологије с обзиром на чињеницу да се бавим облашћу која у последње две деценије доживљава вртоглави напредак који нисам могла ни да замислим у моменту када сам уписала студије.

Важно је знати да се упорност, рад, труд и улагање у образовање исплати. То је нешто што нам нико не може одузети и што нам даје обиље могућности. Треба само пратити сопствене жеље, али и знакове поред пута.

Велики поздрав за све бивше, садашње и будуће Бранкове ђаке и запослене.

Каћа Поповић

Драги ученици ОШ „Бранко Радичевић“ који ове године обележавате свој велики јубилеј – 40 година постојања и рада школске установе коју је и моја маленкост похађала, желим да вам се представим и кажем понешто.

Моје име је Каћа Поповић и имала сам велику част да будем ђак прве генерације (а и „ђак генерације“ ако ме сећање добро служи)  ове школе, а која је тада носила име Јосипа Броза Тита.

Надам се да и данашње генерације, којима ви припадате, знају ко је био Јосип Броз Тито без обзира што је манир нашег друштва да прошлост заборавља, а свако време треба поштовати јер има и своје бреме, а донесе и нешто ново и нешто добро.  Што се мене лично тиче, сећања на то време и школске дане проведене у нашој школи су дивна и незаборавна. Често се сетим часова, (учитељице Добриле Гурановић, наставника Владе Нинића, Босе Црногорац, Чогића, Ружића, Александре Рајковић, Јелице, Гордане Манић, Наталије, Стеве), такмичења, школских одмора, чувених школских тзв. игранки, а најчешће, верујте, проба хора и одличних наступа са нашом дивном, тада најмлађом, наставницом музичке културе, Емом, којој можемо захвалити што ове редове сада пишемо и будимо лепа сећања. Школа је имала кадар на завидном нивоу од ког смо могли много да научимо. Неки су ту прилику искористили више неки мање али сви смо постали људи.

Постоје личности у вашем животу које вас мотивишу, подстичу, шире видике и буде љубав за неке ствари којих нисте били свесни. У мом животу једна од њих је наставница Ема, која је увек била препуна идеја и која је тада успевала да нас организује и одведе, ни мање ни више, него у Београд на оперску представу „Боеми“ Ђ. Пучинија. Тај догађај се мени толико урезао у сећање да се и дан-данас често сетим својих раширених очију док оперска дива у улози Мими својим предивним сопраном милује и разгаљује моје срце. Тада сам пожелела да будем оперска певачица и бавим певањем. Међутим, живот нас често осујети, а и Бог има свој план за нас, па често не буде све како смо прижељкивали. А након одређене временске дистанце и сами схватимо да је баш тако требало бити.

После завршене Гимназије у Неготину уписала сам Стоматолошки факултет Универзитета у Београду. Никада нисам била сигурна чиме ћу се професионално бавити али сам увек знала да ћу певати. Једино је то била константа. Након завршене прве године факултета пожелела сам да се опробам и упишем соло певање јер је бављење музиком била моја највећа љубав одувек. И тако ја тада напуштам Стоматолошки факултет, уписујем Економски факултет и музичку школу „Корнелије Станковић“, одсек соло певања. На моју велику жалост, добијем такву алергију да две године нисам уопште могла да певам. Била сам на прекретници и схватила да нећу моћи певањем да се бавим професионално. Тада ми је било јако тешко да то са смирењем прихватим, али данас знам да је баш тако требало да буде јер су ми се након тога отворила врата за улазак у свет духовне музике којом се и данас бавим са истим ужитком, ентузијазмом и љубављу који су постојали на самом почетку. Мислим да сам гласом предодређена за ову врсту музике. Врло је важно да ослушкујете себе и негујете оно што заиста волите, за шта сте добили дар и у чему сте посебно добри. А ако не знате шта је то, потрудите се да сазнате.

А мој први сусрет са духовном музиком догодио се у Неготину, где сам рођена и где се, као родном граду Стевана Ст. Мокрањца, хорска музика неговала од давнина, а прва партитура ми је била Мокрањчева Литургија Св. Јована Златоустог. Треба да будете поносни што живите у родном граду таквог великана и нашег највећег композитора.

Данас радим као дипломирани економиста у Министарству правде – Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама и волим свој посао без обзира на искушења и проблеме које сваки посао носи. Поред посла од ког зарађујем за живот, певам у ансамблу „Мелоди“ чији је уметнички руководилац Дивна Љубојевић, наш врхунски уметник и појац духовне музике, признат и познат у земљи и далеко ван њених граница. Поносна сам на тај део свог живота, давања и рада, а „Мелоди“, на челу са Дивном Љубојевић, пружили су ми неслућене могућности да се изразим и дам допринос, како молитви која је најважнија, тако и уметничком стварању.

Поред музике јако сам волела и природне науке, а данас сам поносна што потичем из родног града још једног великана кога морам да поменем, Ђорђа Станојевића, који је био ректор Београдског универзитета, професор физике, бавио се астрономијом, фотографијом, осветлио Београд и увео га међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем. Био је тако велики, а тако скроман човек. И данас има много оних који никада за њега нису чули, а оно што је Никола Тесла радио глобално, Ђорђе Станојевић је радио локално и доприносио својој Србији. И запамтите, скромност је још увек врлина, а присутна је углавном код изузетно квалитетних и надарених људи. Негујте скромност, а тежите остварењу великих циљева. И волите своју земљу и настојте да останете у њој и дате јој најбоље од себе. Верујте, што се више будете давали и главом и срцем, вратиће вам се многоструко. Круг мора да се затвори. И никада се немојте водити само голим интересом јер нећете бити срећни. Ширите радост, љубав, ентузијазам и добру енергију и сва ће вам се врата отварати. Будите своји и слободни без обзира што вас велика већина често неће разумети. Тога је данас, нажалост, све мање, а никад нам потребније.

Ви припадате другачијем времену од оног у ком смо ми стасавали. Све вам је доступно на клик, брзо дође и прође. Ми нисмо имали мобилне телефоне, рачунаре. Замислите некада једног Баха који је живео и стварао крајем XVII па до половине XVIII века, био скроман, врло побожан човек, и оставио иза себе више од 1000 дела што вокалних што инструменталних композиција које и дан-данас пуне концертне дворане широм света. Знам да међу вама има сјајних појединаца и желим да и ваше генерације, које исувише брзо живе јер је то данас императив, подаре неког „савременог“ Баха, Хендла, Моцарта, Теслу, Ђорђа, Мокрањца и оставе иза себе нешто што ће бити на понос генерацијама које ће тек доћи. Срећан нам свима овај велики јубилеј!

Марина (Илић) Стојановић

Драги читаоци, велико ми је задовољство што имам прилику да вам се обратим овим путем а поводом овако великог и значајног јубилеја.

Моје име је Марина Стојановић (рођена Илић), била сам ђак ОШ „Бранко Радичевић“ у периоду од 1986-1994. год. Те ДАВНЕ 1994. год изабрана сам за ђака генерације. Након тога сам завршила Гимназију „Предраг Костић” и средњу музичку школу у Неготину, па медицински факултет Универзитета у Београду, магистрирала па докторирала, завршила специјализацију, па субспецијализацију и дан данас учим. И то пуно и није ми тешко, зато што волим свој посао.

Данас сам анестезиолог, субспецијалиста терапије бола и начелник анестезије клиника за грудну и ендокрину хирургију Универзитетског Клиничког центра Србије, највеће здравствене установе у нашој земљи. Такође сам Доцент на медицинском Факултету у Београду, на катедри хирургија са анестезиологијом.

Удата сам, имам дивну породицу и то ми највећи животни успех.

Сећам се да ми је сам почетак школовања био тежак, можда и најтежи, јер сам имала утисак да су други много бољи од мене, да не могу да испуним очекивања учитељице, родитеља. Имала сам чак 2 четворке (замислите!!) у рецимо првом полугођу првог, можда и другог разреда (касније сам врло, али баш врло ретко имала друге оцене осим петица). После тога је некако све било лако, јер добре основе које се стичу у основној школи, дисциплина и организација се касније само надограђују. Више разреде основне школе памтим по хору-дивно је било бити део Еминог хора, по такмичењима из физике, хемије, математике, српског, по жељи да имам што више награда (некада је тешко победити самог себе а опет тај такмичарски дух је јако битан за касније изазове у животу). Мислим да је добра организација, планирање кључ сваког успеха, све може да се постигне, наравно ако су циљеви реални и ако сте спремни да понекад (не увек) по нешто и жртвујете.

Желим  свима прво добро здравље (шта ће доктор да пожели него здравље ), срећан Јубилеј и још много, много добрих ђака и наставника.

Марко Перицић

Посвећено  родитељима, свим учитељима и наставницима и осталим радницима школе, одељенским друговима и вршњацима, свима који су били, а неки и даље јесу, заслужни за ово што сам данас или макар што бих желео да постанем.

На крају, али не и најмање важно, овај скромни текст посебно посвећујем  мојим драгим наставницима и пријатељима коју су, нажалост, раније него што бих желео, постали део звезданог неба.

Ја сам Марко Перицић, некадашњи ђак ове школе, а сада лекар на специјализацији из  радиологије у Клиничком центру Србије у Београду, где тренутно живим и радим.

Указана ми је неизмерна част од стране мојих наставника да преточим личне импресије, успомене и емоције на папир, а које ме везују на једно безбрижно детињство боравећи у овој школи.

 Део сам генерације и својевремено чувеног VIII/3, коју је још тада пратио глас да ће изнедрити до тада највећи број „малих генијалаца“, талената у различитим сферама, а  ја бих додао генерацију добрих и поштених људи.

За епитет „чувена“  се од самог почетка побринула учитељица Драгица Раковић, која је од нас малих људи, упијајућих умова, успела да на неосетан начин уведе у свет бројева, знања и уметности. Врло брзо се такав приступ показао као исправан изнедривши таленте који су на такмичењима из свих области светлели образ родитељима, одељењу, а нашег „Бранка“ из године у годину поносно држали на првом месту у општини и региону.

Немерљив допринос овога што смо као генерација данас, а уједно и захвалност, лежи у стрпљивости, посвећености и љубави у раду са децом од стране драгих наставника, на челу са разредном Љиљаном Благојевић. Искрено, тада нисмо разумели зашто толико захтева, оцена, пропитивања, разговора на одељенским заједницама, коју су знали да буду врло живописни. Данас разумем њихову намеру да наш потенцијал и таленат  развијемо до што већих висина, а на корист свих. Докле год ме има, памтићу и причаћу о томе како сте нас учили да идемо увек за знањем, да нам не могу никада то одузети, да имао страст према свему што радимо и да то чинимо најбоље што можемо, а рекли сте нам да много можемо! У то смо поверовали!

Причаћу о чувеној Манићки и њеном продорном погледу који изазива страхопоштовање, легендарној Боси која је неуморно исправљала наше граматичке грешке, са чијих часова смо излазили у сузама од смеха! 

„Клибериш се по ходнику Перицићу, а јотовање не знаш! Ма кад те ударим овим дневником, запамтићеш ме“  и намигне.

Ето, ја научих јотовање. Она намигне и оде у вечност.

Такви су наши наставници, ја их такве памтим, недовољно је редова и простора у којима би се дало све описати.

„Упамтите децо, па ћете се некада са мном сложити. Нема ничега вишег и јачег, здравијег и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито ако је понесена још из детињства.“ (Ф. М. Достојевски )

Драги ђаци, велики и мали,  матуранти желим вам  да у животу задржите осмех, онај детињасти, лековити, из срца!

Многи ће вас већ саветовати о неопходности учења, сновима и плановима!

Потрудите се да вам постане  битно оно што не пише  пуно у књигама и што не стигну да пропитају! Да, говорим о поштењу, храбрости, толеранцији, пожртвовању, да говорим о љубави! Волите се, волите ваше другове, наставнике, родитеље! Ако се некад и не разумете, опростите, па изнова волите, јер ћете  памтити. Где сте се први пут заљубили и пољубили ако не у школи?

Верујте у снове, али за снове и радите. Радите најбоље што знате, из све снаге, а  то није лако, али лакоћа није ни обећана.

Нека вас животом воде непогрешиви принципи  љубави, лепоте и правде.

Нека ваши успеси проистекну из доброте и Љубави. Пружам вам подршку да мењате и учините овај свет  бољим местом!

Ви то можете!

Мартина (Перицић) Јаковљевић

Здраво другари!! Моје име је Мартина (Перицић) Јаковљевић, имам 32 године, по струци сам магистар Фармације, живим у Београду, и мама сам двогодишње девојчице и двомесечног дечака. Школа, спорт, факултет, моделинг, породица, посао. Како то све постићи, звучи немогуће?

Не, ако верујеш онда можеш!

Драги моји школски другари, учитељице, наставници, радије бих да могу да вас загрлим и видим али је и ово диван начин да вам се још једном захвалим и пригрлим речима ма где да сте. Јер, када зажмурим и вратим се у ђачку клупу, љубав и топлина је осећај којим су обојена моја сећања на школске дане.
Тог најтежег првог дана првог разреда, светлост у збуњену главицу унео је мало је рећи савршен осмех и мио глас моје уцитељице Драгице Раковић. Учитељица, друг, друга мајка, инспирација. Особа због које су ми викенди тешко падали јер су нерадни. И данас се сећам тог њеног мириса, мекоће њене руке док нам исправља држање оловке. Она је тихо поставила стубове моје личности, одговорност, радне навике, правичност, упорност.

Неретко тражеци више, показала нам је колико заправо можемо, и стално наше границе померала напред.
Ако ово читате драга учитељице, поносна сам што сам била део Ваше чете ђака коју сте извели на прави пут. Поносна!
Потом тим крупним кораком напред даље нас је водила разредна Љиљана Благојевић, каткад дан започет диктатом каткад бомбоњером, сваки је био квалитетно испуњен и леп на свој начин.
Потенцијал сваког од нас, обе су извлачиле из нас до максимума, себично чувале и поносно приказивале кроз резултате и прва места на такмичењима.
У мом случају, једино на такмичењу у фудбалу ме само нису уписале. 🙂

Математика и физика су биле увек моја љубав (велико хвала наставници Владици Булатовић и наставнику Владици Петковић на незаборавним тренуцима заједничког рада и последично – успеха). Биологија као ништа мање вољена, због ње сам жабе хватала да би разред имао вежбе дисекције коју нико од нас не може да заборави сигурно. Хвала наставници Јелици на стрпљењу и љубави коју је имала за нас, а хвала овом приликом и мом тати који је са мном по блату хватао мом одељењу материјал за наставну јединицу.

Много је лепих сећања, у три тома би можда све стало. Ту су екскурзије, приредбе, дружења, заједнички одлазак у биоскоп, рођендани. Били смо сви као један. Где један стане, погурај га и с њим продужи напред.

Неизоставно је споменути оне који више нису са нама а увек ће бити део нас: непоновљива наставница Боса, постојавање уза зид док пролази и њено питање свакога цаса: „Мартина, има ли ишта у тој глави или служи само за фризуру?! „Има наставнице, има. Има Ваших осмеха који су били ретки али злата вредни, дивних тренутака разгибавања да нам се памет врати у главу, Вашег разумевања да моја симпатија Никола седи иза мене и да га не видим, па ме Ви преместите у исту клупу, јер тако спокојна боље памтим градиво. Има Вас и биће Вас, у многим причама мојој деци када буду питали да ли је школа лепа.“

И Манићка, Стева и многи још, знам да сте сад на другом месту, заменили сте црвене дневнике белим облацима, али наша захвалност и поштовање што сте од нас направили добре људе досеже и до висина ваших. Поносни смо што смо били ваши ђаци.

Ја сам пошла са 6 година у први разред. Данас, када ми кажу да ми је детињство било годину дана скраћено, исправим их, да ми је детињство раније улепшано, за то су заслужни сви горе поменути ђаци и наставници. Заслужни сте за то што се данас бавим послом који волим, о ком сам маштала у тим ђачким данима, и тај сан остварила. За то што имам круг пријатеља, дивних људи који систем вредности нису искривили, већ га као и ја чувају онаквим какав сте нам ви показали.
За то што када вас сретнем данас на улици, видим вам понос у очима, што значи да смо и ви и ми успели, као тим, као људи. Као мајка двоје деце, осећам одговорност да оправдам све чему сте ме научили, драги наставници и учитељице. Да у њих усадим семе људскости, све оно што сте ви у нас усадили да будемо здрави људи, стабилни и јаки. Иако многе од вас неће упознати, живећете у њима јер сте део живота и срца њихове мајке.

Будући ђаци, академци.
Будуће маме, тате, ујаци.
Будући велики људи… можете!
Желите довољно јако.
Радите упорно и храбро.
Када се чини тешко, значи да сте на правом путу.
Тежи начин је прави начин.
Ходајте, и малим кораком, важно да идете напред.
А ИЗНАД СВЕГА, НЕ ЗАБОРАВИТЕ ДА ВОЛИТЕ.

Да волите себе, волите маму, тату, баку, друга. Волите јединице, волите критике, волите падове… то све чини ваш пут до циља. Порази, препреке, падови нису ваш непријатељ, нити разлог одустајања, већ пут којим смо сви ми прошли да би постали најбоља верзија себе.

Не заборавите да волите, то је увек прави избор за нови корак напред.
Не спустајте критеријуме испод којих ни сами нисте ишли, држите се принципа које су нам сви ови дивни људи показали као смернице за прави пут. Не идите лакшим путем, неретко је погрешан и клизав. Држите се свог циља високо подигнуте главе, широке руке за друге, и видећете себе на врху о коме маштате.

Веровах у себе, ништа мање, верујем у вас!

Марко Стојановић

Зовем се Марко Стојановић, рођен сам 1989. године у Неготину. По занимању сам дипломирани правник са положеним правосудним испитом, а по завршетку факултета запослио сам се у једној пословној банци, где након неколико промена позиција и данас радим. Ожењен сам и отац сам једне девојчице.

Основну школу „Бранко Радичевић” сам похађао од 1996. до 2004. године, и тај период за мене представља један од најлепших периода живота, за који ме вежу искључиво лепа сећања и осећај неке дечије безбрижности, а током којег сам изградио здраве темеље за даљи живот и своје даље усавршавање, како на приватном, тако и на пословном плану. Наравно, овде посебно желим да истакнем да су ми на том путу од неизмерне помоћи били наставничко особље, друштво које сам стекао током школовања, али можда пресудан утицај на мене у том погледу имали су старија сестра и брат. Обоје су у различитим периодима, такође, похађали нашу ОШ и били су ми узор јер су и они били одлични ђаци. Марија је данас специјалиста урологије, а Милан је инжењер електротехнике. Сво троје смо изузетно захвални и поносни што смо имали привилегију да будемо ђаци такве школе као што је ОШ „Бранко Радичевић“!

Мој савет за све школарце је да уживају у младости и лепоти живота, да се друже, али и да се труде, уче и да максимално искористе то што похађају тако квалитетну школу као што је наша. Право образовање нико не може одузети, а са квалитетном основом и погледом на свет, само небо је граница!

Здраво другари, будући пилоти, лекари, инжењери…

Милан Великић

Зовем се Милан Великић. Завршио сам основну школу „Бранко Радичевић” као одличан ђак и носилац Вукове дипломе. Завршио сам гимназију и Електронски факултет у Нишу, смер рачунарство и информатика, са такође запаженим резултатима. 

Одувек сам гајио поштовање и уважавање према својим наставницима, који су уједно били и моји васпитачи и људи који су моју будућност учинили оваквом каква је данас.

Запослен сам већ дванаест година у Франкфурту у Немачкој на, поштовања вредној функцији, и веома сам успешан у свом раду.

Никада нисам заборавио вредан и мукотрпан рад и залагање својих наставника и васпитача који су добрим делом заслужни за ово што сам данас.

Моја порука онима који седе у оним истим клупама у којима сам ја седео и корачају путем којим сам и сам корачао је да само поштовање и уважавање наставника је прави пут ка успеху.

Њихов рад и стрпљење као и љубав и разумевање према вама остаће уткани у вашој садашњости и будућности. Са колико ћете успеха корачати кроз живот, зависиће колико сте ценили и разумели њихов труд. Од њих увек добијеш савет упућен лично теби, несебичан. То је једино пријатељство које остаје и траје заувек.

Милош Павловић

Зовем се Милош Павловић и основну школу „Бранко Радичевић” завршио сам 2010. године. Након основне школе уписао сам Неготинску гимназију, а по њеном завршетку школовање настављам на Електротехничком факултету у Београду. Основне академске студије завршио сам 2018. године, уз награду за најбољи дипломски рад у области рачунарства од стране Математичког института САНУ. Након завршетка основних студија радио сам на Електротехничком институту Универзитета у Дрездену у Немачкој. По повратку у Србију уписујем мастер студије на Електротехничком факултету, смер Сигнали и системи. Након завршетка мастер студија, докторске академске студије уписујем 2019. године на Електротехничком факултету у Београду на модулу Управљање системима и обрада сигнала. Области научног истраживања којима се бавим обухватају вештачку интелигенцију, машинско учење и компјутерску визију. Аутор сам више радова у међународним научним часописима и на конференцијама, а за свој научни рад награђиван сам на међународним конференцијама IcETRAN и TELFOR. Запослен сам на позицији софтвер инжењера, свирам хармонику и волим да путујем.

Сматрам да је за сваки успех потребан добар темељ, а ја сам свој поставио управо у основној школи. У основној школи стекао сам прва знања, али и трајна пријатељства. Сећам се дружења, екскурзија, учешћа у креативним секцијама, као и надметања на многобројним такмичењима, првенствено у природним наукама. Чврсто верујем да се поред свих изазова и потешкоћа, рад и улагање у себе увек исплате.

Ширите видике и верујте у себе! 

Милош Симић

Драги ђаци прваци, будући лекари, инжењери, рудари, ватрогасци….

Зовем се Милош Симић. Завршио сам основну школу „Бранко Радичевић”, баш ову коју ви уписујете :), као одличан ђак и носилац Вукове дипломе. Затим наставио школовање у Неготинској гимназији а касније завршио Медицински факултет у Нишу смер-Фармација са великим бројем научних радова и одличја. Затим сам стекао звање мастер фармације на универзитету у Бечу.

Тренутно сам запослен у Апотеци Др. Макс у Неготину на позицији дипломираног фармацеута. Ово функцију обављам већ 13 година а поред тога тренутно сам и одборник у скупштини општине Неготин где се залажем за ваше боље сутра.

Имао сам срећу да идем баш у ову школу где ви започињете своје прве школске дане и баш ту делим клупу са многима који ће вам се обратити на исти начин као и ја. Што значи да је доста њих постигло запажене резултате у животу и да су пре свега постали добри људи. Што искрено и вама желим!!!

Осим ученика школа не би била школа да нема учитеља и наставника. То су људи који се залажу да вама школа буде што лакша и да од вас направе што боље људе. Тако да имајте поверења у њих, они тачно знају шта раде. Поштујте их и они ће поштовати вас и тако ћете заједничким снагама стићи до жељеног циља а то је ваша светла будућност.

Порука вама би била да сада започињете нову авантуру. Школа биће ваш други дом где ћете научити много тога. Школа ће вас чекати после сваког лета и радовати се вашем повратку. Ту ћете учити, играти се, дружити, бити срећни понекад можда и тужни али ту ће вам се десити најлепше ствари које ћете памптити цео живот. Она ће вам пружити прилику да напредујете и постанете баш оно што желите. Искористите је!!!

Мина Чучуловић

Моје име је Мина Чучуловић. Завршила сам основну школу „Бранко Радичевић” 2002. године.
Математику сам заволела још код учитељице Добриле Гурановић, а касније је  математика била међу омиљеним часовима код наставнице и разредне Владице Булатовић.
Дипломирала сам на Математичком факултету у Београду, смер Рачунарство и Информатика. Бавим се програмирањем већ десет година, а тренутно сам у потрази за послом у Ванкуверу (Канада) где сам се недавно преселила. Математичке задатке сада само повремено решавам из разоноде. 🙂
Музика је моја друга љубав, а певање у хору код наставнице Еме Анђелић је био најзабавнији период основне школе. Незаборавне су биле приредбе где смо певали и играли као и екскурзије у Београд на клинцијаду, а све у организацији наше драге наставнице Еме. 
Садашњим основцима бих поручила да никада не одустају од својих снова, али да и поред учења, које се подразумева, стекну пријатеље и нађу времена за игру и дружење јер су школски дани најлепши и најбезбрижнији.

Михајло Ристић

Ћао свима,

Ја сам Михајло Ристић, бивши ученик ваше школе, а касније гимназијалац, па мастер инжењер електротехнике и рачунарства, смер енергетика. Тренутно ожењен и отац двоје деце. Већ десету годину радим у Београду у фирми ЕФТ Трејд као трговац електричном енергијом (струјом) у већем делу Европе.

Имам ту част да са вама поделим неколико утисака о нашој заједничкој школи, а ако неко од вас ово буде сматрао корисним – честитам, већ сте на много вишем нивоу свести него што сам ја био у вашим годинама :). 

Много тога стане у 8 година школовања, па није ни чудо што се велики део и заборави. Али једна ствар ће вам вероватно остати за цео живот, а то су другари, а касније прави пријатељи, које ћете упознати баш на том месту. Ја имам ту срећу да сам и даље са великим бројем школских другова у редовном контакту, а са једним од њих сам седео у клупи првог дана школе. Ако после осам година школу завршите са макар једним новим пријатељством сматрајте да се сав труд исплатио, јер ће вам управо ти људи касније у животу, поред породице, бити један од највећих ослонаца.

Ако бих дао себи за право да вас ишта посаветујем или поручим је рецимо да за све време школовања и радног искуства нисам упознао особу којој се залагање и напоран рад нису кад – тад исплатили.

П.С. Будите сигурни да вас наставници не мрзе. И они су људи – вероватно само имају напоран дан 🙂

Нинослав Ружић

Сећање на школске дане

У аутомобилу сам на путу за Италију. Звони ми мобилни телефон. Јављам се и чујем женски глас који ми енергично објашњава да покушава пронаћи бивше ученике наше основне школе како би одговорили на пар питања и у неколико реченица написали нешто о себи и сећању на основну школу и покушали да садашње основце припреме за изазове који их чекају. Моја наставница музичког, вероватно једна од ретких која је из мог времена, а и даље ради у вашој, пардон, нашој школи.

Немојте се зачудити када вам ово кажем, али ви и ја, иако смо похађали основну школу у истом објекту, похађали смо је у двема различитим државама, у два различита века, у два различита државна уређења, школу са два различита имена.

Не знам како ваша школа данас изгледа, али пробаћу да вам испричам како је она изгледала некад, када сам је ја похађао. Нешто од овога што будете прочитали је написано на бази сећања, а вероватно много више на бази осећања. Шта је истина, тешко је утврдити када се помешају сећања и осећања.

У основну школу кренуо сам пре скоро четрдесет година. Било је то септембра давне 1983.године и прва сам генерација која је свих осам разреда похађала у нашој школи.

Први је школски дан. Прваци стоје испред улаза у школу, у редовима, распоређени по разредима. Испред њих прва препрека у виду четири степеника поплочана  малим браон плочицама, чија ми боја тада није сметала. На врху степеништа једна од учитељица кратким одсечним командама управља овом малом војском, прозива их и прослеђује у учионице.

Учионица у којој сам похађао прва четири разреда налазила се при крају ходника, са леве стране и гледала је ка травњаку и кућама. Била је пространа, са великим прозорима који су чинили да унутра продре огромна количина светлости. Испод прозора су били алуминијумски радијатори. Под бејаше обложен плавим линолеумом. Дрвене клупе и столице распоређене у три реда. Изнад наших глава лустери са огромним абажурима и светиљке у њима које су како ми се данас чини подједнако осветљавале радне површине наших столова и грејале учионицу. Испред нас на зиду стајала је зелена табла. На табли део на коме су стајали сунђер и креда за писање. Иза наших леђа је, чини ми се, био један орман који је служио за чување наших вежбанки и блокова.

Касније почевши од петог разреда наставу смо похађали у учионицама, које смо звали кабинети. Кабинети су били слични учионицама, неки мањи, неки већи, неки опремљенији, неки мање опремљени. Сећам се да смо увек кубурили са адекватним кабинетом за музичко, ликовно и физичко. Првих година часове музичког смо имали у кабинету на међуспрату. Ту је стајао пианино, а клупе заједно са нама биле би згужване у наставку. Праву салу за физичко нисмо имали, али смо уредно радили све по плану и програму у просторима који су коришћену у ову сврху. Ликовно смо махом, чим дође лепо време имали напољу, у дворишту, где би поседали и разматрали коју тему би могли да обрађујемо. Умели смо и да вешто избегнемо цртање, па су теме биле фудбал и кошарка које смо играли и по лепом и по ружном времену. У школском дворишту нам је на располагању био један фудбалски терен, који се у једном делу преклапао са кошаркашким.

У нашем школском животу важан део чинила је и библиотека,  где смо у почетку узимали књиге за лектиру коју смо читали, а касније је постала и кабинет за српскохрватски језик. Драги моји, добро сте прочитали. Ви и ја нисмо у основној школи учили исти матерњи језик. Моја генерација може да се похвали да је у старту већ знала један страни језик, који је учила од рођења.

Нећу заборавити да вам набројим и школску трпезарију, простор са огромним бројем столова где смо служили и добијали ужину. Нећу заборавити шумицу борова и котларницу, где смо се кријући у планинама угља играли жмурке и јурке и радили још понешто.

До сада сам вам у кратким цртама описао физички изглед школе из мог времена. Физички изглед је битан, али не и најбитнији. Као човек који нема духа, тако и школа која је нема духа може бити најлепша, а да ништа не вреди. Хајде да вам онда кажем нешто што може да вам дочара дух школе коју сам похађао.

Опет крећемо од почетка, од првог разреда. У наше време први значајан догађај у животу ђака првака био је 29.новембар. Тог дана одржавала се свечаност поводом празника који се звао Дан републике. На свечаности ђаци прваци давали су заклетву и постајали пионири. Текст заклетве је отприлике био следећи:

„Данас, када постајем пионир

дајем часну пионирску реч

да ћу марљиво учити и радити,

поштовати родитеље и старије

и бити веран и искрен друг

који држи дату реч.“

Ова заклетва, иако дата од стране бића која нису у потпуности била свесна свега што их чека и окружује, била је завет по коме смо живели и од кога нисмо одустајали.

Поштовали смо учитељице и наставнике, своје другове и њихове родитеље. Није нам било важно ко шта носи, ко и колико зарађује. Било нам је довољно да будеш искрен и поштен. То је било довољно да те сматрам својим другом, себи равноправним. Није било потребе за тимовима за спречавање насиља у школи, јер насиља није могло и смело бити. Иако би се појавило, било би лако искорењено. Пар „педагошких“ добијеш у школи, онда те то исто сачека код куће. Више ти ни на памет не падне. Извињења и покајања су била искрена, а не ради реда.

Од првог до четвртог разреда седео сам у клупи са мојим другом  Ненадом. Седели смо у последњој клупи, у реду до прозора. У средњем реду у клупи до наше Зоћа и Драгиша, дечаци из дома „Станко Пауновић“.

Са мојим другом из клупе био сам у симбиотској вези, која је зависно од предмета варирала између коменсализма на часовима српскохрватског језика и природе и друштва и прелазила у мутуализам на часовима математике. Ево о чему се ради. Нико није приметио да не видим баш најбоље, ни учитељица, ни моји родитељи. Мој друг из клупе би ми читао са табле све што би учитељица написала. На часовима и контролним вежбама из математике, решавао сам задатке најпре себи, а онда и њему. Тада смо корист имали обојица и то вам је мутуализам. На другим часовима он није имао неку корист, а ни штету што је изигравао моје очи. То вам је коменсализам.

Зоћа и Драгиша солидно су играли фудбал и били су део наших фудбалских  утакмица. Њима смо давали колико смо могли, а они су са нама делили оно што су имали. Зоћа ретко, а Драгиша често беше долазио у школу ошишан до главе. Иако тада то нисмо разумели, то је био знак да се наше баке и маме подробно посвете нашим фризурама и добро их загледају, много подробније него што то чини фризер када одеш на шишање.

Наша учитељица беше једна брижна и саосећајна жена, професионално искусна, са много подучених глава остављених за собом. Када је требало заводити ред њене команде биле су кратке и јасне, без пуно емоција, а када нас је подучавала њени покрети и мимика, изговорне речи су мењали динамику, прелазили у нежне дуге реченице које смо на крају допуњавали како би потврдили да знамо одговор на њено питање. Њени покрети тада одисали су неком топлином и жељом да то знање буде пренесено на нас, њене ђаке. Када би приметила осећај нелагоде код неког од моја два другара из суседне клупе, улазила би у улогу мајке, тешила их, смиривала, изговарала речи које би им подариле осећај љубави и сигурности.

У нижим разредима поред учитељице имали смо и пионирске инструкторке. Рецимо да су се тако звале. Једном су саме припремиле и пригодан програм поводом неког од државних празника. Овог се сећам, јер сам и ја био учесник.

„Љубио ме један енглез, љубио ме један шпанац, али нико ко босанац, али нико ко босанац.“  У том кратком игроказу, ја сам био босанац, поносан, што ме је једна девојчица одабрала, иако је могла да бира и друга два дечака, можда физички лепша од мене.

Те пионирске инструкторке или како су се већ звале ишле су са нама и на рекреативну наставу и повремено помагале нашим учитељицама и училе нас разним играма и фолклору. Чини ми се, али нисам сигуран. Можда сам им дао на важности, јер су и оне мене једанпут учиниле важним.

Рекреативна настава и екскурзије као и данас нису биле финансијски доступне свакоме. Скупљали бисмо стару хартију и стаклене боце и доносили их у школу да би као разред продајом старе хартије и боца скупили новац да будемо сви заједно. Рециклирање је као што чујете постојало и пре вас.

Рекреативну наставу смо имали на оближњим Стеванским ливадама. Мислим да је то било у четвртом разреду. Сећам се да је спаваона била просторија у којој су били смештени сви дечаци из мог одељења, можда чак и сви дечаци из осталих одељења. Метални кревети на спрат, са жичаном мрежом на којој је лежао душек и јастук. Преко душека ђебе за покривање. Купатило и тоалет били су на другом крају објекта. Није као данас када одседате у двокреветним и трокреветним собама са купатилом.

Време смо проводили најпре у просторији која је изигравала учионицу, а потом напољу на ливади и спортском терену. Играли смо за то време неизбежни фудбал, јеленичке бојаничке, иде маца око тебе, шарена јаја, репића и других игара. Кроз игре развијали смо моторичке способности и јачали карактер. Увече би била организована игранка.

Као и сада и тада сам био веома срамежљив и повучен. Сећам се да је моја учитељица, кад год се видимо, причала да се игранка која је организована „нама у част“ већ била скоро завршила када сам пришао једној од другарица и замолио за плес. То је било време првих симпатија и првих платонских љубави. Платонска љубав то вам је када се осећате лепо у њеном друштву и онда вам се она свиђа, а ви јој то не кажете, него је тајно волите.

„Покрај Саве, брезе мале

Твоје очи веселе

Ове ноћи чудно сјаје

Мене више не воле.“

Плави оркестар, Сава тихо тече, 1986.год.

Волео сам музику и у нижим разредима био члан хора која је водила једна од учитељица. Она нас је учила текстове песмама које смо певали за празнике који су се прослављали у тој мојој некадашњој држави. Програм је био прилагођен празнику који се прослављао. Празника беше много више него данас. Славио се полазак у први разред, Дан републике, Дан армије, Нова година, Дан жена, Празник рада и Дан младости. Било је и још неких празника, али те друге празнике смо славили са својим бакама и декама.

Поред музике волео сам и спорт. Најпре сам играо фудбал, а од петог разреда сам отпочео са кошарком. Тренинзи су се одвијали у школи и били су бесплатни. Тренер је био наш наставник физичког. Нисмо били нешто високи, а недостатак висине надокнађивали смо брзином и борбеношћу. Иако су противници били виши и за главу, успели смо у осмом разреду да победимо и за дан школе и на општинском такмичењу. Из неких разлога нисмо имали прилику да идемо на екскурзију на регионално такмичење, али смо зато са одељењем отишли на праву екскурзију.

Нисам сигуран да вам кажем где смо били и шта смо обишли, где смо одсели, али сам сигуран да нисмо баш пуно спавали и да смо ноћи провели у једној од соба, сви заједно, са разредним старешином на челу. Дружили смо се, слушали смо музику, задиркивали се међусобно. Знајте екскурзија није комплетна, ако се не заљубите у неку од својих другарица. То вам је идеална шанса за прву љубав, ако је пожелите. У свему томе сасвим случајно десиће се нешто што је тест у чији резултат ни данас нисам сигуран.

Знате како на ексурзији ђаци воле све да пробају. Верујте, много је боље ако то урадите у присуству одрасле особе и што би лаборанти рекли у контролисаним условима. То је узраст када вас тресу хормони, мислите да сте најпаметнији и желите да покажете да сте одрасли, па се проба прво пиће или прва цигарета. Наш разредни старешина одлучио је да допусти да сви пробамо по дим цигарете. Ја сам ипак одлучио да не желим да пробам дувански дим. Друштво је било љуто. Сви су сви пробали, а ја не. Разредна беше изненађена што се нисам приклонио друштву. Нисам ни данас сигуран да ли сам тим својим поступком показао своју одлучност или сам био борац за живот без дуванског дима или сам одбио да уђем у свет одраслих или сам уствари био индивидуалац који се вешто крио у групи.

Извините, ја тек сад видим да је текст поприличан, а да вам још ништа конкретно нисам испричао о мом најбољем другу, осталим друговима из разреда, учитељицама, наставницима и помоћном особљу школе. Нисам вам причао о тапкама које смо играли на истом оном степеништу са браон плочицама, кликерима у борику, клизању на улазу и претрчавању преко ледене баре у дворишту, такмичењима на која сам ишао, првим љубавима, сузама строгих наставника када смо завршавали осми разред. Ово ћемо оставити за неку другу прилику. Можда ће неко речитији и писменији из моје генерације то боље учинити. Нека нам остане нека тема за разговор и када се други пут сретнемо.

Хајде сада као на часу само да поновимо неке од основних састојака рецепта који вам може помоћи да будете успешни и доносите добре животне одлуке.

• Будите поштени и  искрени најпре према себи, а онда и према другима.
• Будите одани породици и драгим пријатељима.
• Будите напредни и храбри. Покушајте да мењате и побољшате свет.
• Будите истрајни. Када вам не иде, застаните, одморите, па пробајте поново.
• Будите радни, јер марљив рад мора донети резултат или нешто позитивно.

Резултат најчешће не стиже одмах и не на начин на који очекујемо. Најбитније да шта год у животу радите, будете истрајни и да дајете све од себе. Успех изискује много одрицања. Искуство и знање се стичу током живота и само требате бити стрпљиви и сачекати тренутак када ћете заблистати и показати сав потенцијал који поседујете.

Кад заблистате, сила славе је јака и морате пазити да вас не одвуче ван планираног пута.

Осим основних састојака потребни су и неки посебни. Ти посебни су љубав, вера и нада.

Требате При доношењу одлука потребно је да се ставите у улогу свих страна на које ће та одлука утицати. Радите оно што волите. Морате веровати у себе. Исправну одлуку можете донети само ако сте слободни и независни. Надајте се остварењу ситних успеха, јер ће многобројни ситни успеси на крају бити један велики успех. Заборавите ружне ствари и памтите само лепе.

На крају долази специјални састојак. Тај специјални састојак је захвалност.

Захвалност дугујем својим родитељима, друговима, пријатељима, помоћним радницима, учитељицама, наставницима, професорима и свима који су били део моје животне школе и допринели да постанем оно што јесам.

Постао сам дипломирани инжењер електротехнике, данас запослен у једној компанији која се бави прерадом нафте. Индиректно ја стварам услове да ваши домови буду топли, путеви у вашем крају асфалтирани, да се аутомобили ваших родитеља покрећу и трактори ваших дека обрађују њиве.

Овим путем користим прилику и да искажем посебну захвалност мојим родитељима Љубинки и Мирославу, мојој учитељици Ружици Усић и разредном старешини Боси Црногорац.

Хвала свима!

Предраг Рајковић

Ја сам Предраг Рајковић репрезентативац Србије у фудбалу. Освајач европског и светског првенства у фудбалу до 20 година.

Тренутно играм у шпанској лиги за екипу Мајорка а пре тога сам играо у Француској, Израелу и 2 године сам био голман Црвене Звезде.

Моја сећања на основну школу су прелепа и незаборавна. У том периоду су ми наставници пуно помагали око школе јер сам стално путовао за Јагодину јер сам играо за тај клуб док сам био основац.

Новим генерацијама поручујем да уче вредно, радно и да верују у своје снове да ће се остварити.

Неготин је мали град али је направио много добре људе и познате спортисте, уметнике, научнике.

Велики поздрав за све ученике и наставнике Основне школе „Бранко Радичевић”.

Санела Ранковић

Моје име је Санела Ранковић и бивша сам ученица школе „Бранко Радичевић”. Тренутно сам на постдокторским студијама на Институту за дизајн протеина при Универзитету у Вашингтону у Сијетлу у Америци и мама једног малог Давида. Тренутно радим на рачунарском дизајну вакцина нове генерације, а бавила сам се и истраживањем ХИВ-а. Бранко ће ми увек бити у срцу због наставника који су умели да подстакну у ученицима жељу за знањем, креативност, да поставе чврст темељ нашим будућим успесима, да увек подрже и охрабре своје ученике. Због склопљених другарстава која још увек трају. Због свакодневне подршке коју смо једни другима пружали током свих осам година школовања у Бранку, забавних одмора и догодовштина са екскурзија. Порука за неке будуће генерације – пронађите оно што волите, уложите доста труда да будете добри у том пољу и нећете морати да бринете о будућности. Но, паметно бирајте поље. И искористите време у Бранку на најзабавнији могући начин. 

Сања Токалић

Пре свега желела бих питам да ли би неко од вас мењао место са мном, обзиром да бих јако волела да се вратим у ђачку клупу наше дивне школе? 🙂 Будите сигурни да је срећа на вашој страни обзиром да ваш ђачки пут почиње баш у њој.

Школу сам уписала 1998. године и и у њој завршила 6. разред, када сам се преселила у други град. Тада ми је постало још јасније колико је наша школа вредна и још више сам је заволела. Много година касније могу да вам потврдим да је то најлепши период мог детињства.

Ђачки дани били су испуњени бројним активностима које су наши посвећени наставници подржавали и организовали. Степенице у великом холу увек су биле испуњене песмом нашег хора, наступима ритмичке секције, фолклора, рецитацијама и нашим ђацима победницима на бројним такмичењима.

Све што сам у нашој школи научила касније ми је у животу помогло да будем свестрана, радознала, да пробам све што пожелим, јер када имате подршку родитеља и наставника да учите кроз бројне активности тај поклон вам остаје за цео живот.

Будите вредни, будите радознали и храбри, не морате увек бити ни најспретији ни најбољи, али сигурно можете све научити уз ваше дивне наставнике. Учествујте у додатним активностима када год можете иако вам се чини да би нека видео игра могла бити занимљивија, верујте да није! Најлепша је игра са вашим другарима, а још лепша она кроз коју учите да плешете, певате, рецитујете и будете део тима. Волите и поштујте ваше наставнике и обећавам вам да када одрастете желећете да су вас учили још више и више, и зато искористите ту прилику сада! 🙂

Мој пословни пут ме је преко компаније Аir Serbia, затим компаније МК Group, на позицији личног асистента председника, у области маркетинга и односа с јавношћу, одвео до програмирања и информационих технологија. Поред тога, љубав према плесу рођена у основној школи не јењава, па поред фолклора и џез балета, већ 10 година плешем салсу.

За крај овог писма искористила бих прилику да се захвалим свим мојим наставницима који су оставили неизбрисив траг. Ви сте заиста једна снажна база у животу човека из које и данас црпим инспирацију.

Татјана (Родић) Алексић

Здраво,

моје име је Тања. Када сам пошла у први разред наша школа је носила име „Јосип Броз Тито“. Била је најмлађа, најновија и за мене најлепша школа у Неготину. Сећам се зеленила испред школе, цвећа и жуте фасадне цигле и осећаја опчињености који ме је обузимао свакога дана када бих се приближила школи. Сећам се учитељице Ружице и њеног осмеха са којим нас је дочекивала и започињала часове српског, математике…

Од првог дана и првог школског часа била сам одушевљена том грађевином. Великим централним холом, расветом са белим куглама које су се као слапови спуштале са високе таванице. Жардињерама са цвећем на оградама горњег спрата, и малим главама „старијих“ ђака између њих који су чекали звоно за почетак часа. И наравно гужве по ходницима и сударања деце која су безбрижно и раздрагано трчала на одморима.

Сећам се и покретања и првог издања „Уранка“. И мог састава у њему. „Збогом детињство“ био је назив мог скромног доприноса овом часопису. Српски језик је био мој омиљени предмет, а наставница Боса неко ко је умногоме оставио печат и траг у мом животу. Тако строга и правична. Она, чије су „двојке“ полагале пријемни испит као од шале. Она, због које се стајало у ставу мирно поред зидова учионица када је пролазила кроз ходник, путем од зборнице до библиотеке. Она, које данас нема али ће генерације и генерације ђака чувати успомену о њој. 

И још једне наставнице се добро сећам. И због ње се стајало мирно али у мало другачијем ставу. Углавном широм раширених очију. Због њене младости, лепоте, елеганције и  енергије која је остајала у ваздуху дуго након што је она затварала врата свог кабинета за музичко. Већ сви знате о коме је реч  Јер њена енергија је остала иста до дана данашњег и због њене енергије смо сви ми сада заједно. Ема… 

Знате ли која је формула за силу? Физика ми никада није ишла од руке, али формулу за силу никада нисам заборавила јер нас је наставник Ђоле научио на врло добром примеру: „Сила је Ема!“ F=м*а. Надам се да и данашњи ђаци тако памте.

Него да се вратим на школу и моју опчињеност њоме. Када сам у петом разреду добила предмет ОТО, такозвано Опште техничко образовање, била сам пресрећна. Коначно сам добила довољно знања о томе како да нацртам школу у основи и прикажем њене пројекције, односно фасаде. Нацрт целе школе сам дуго година чувала као своје прво „ремек дело“. Тај нацрт је обележио мој живот. Завржила сам архитектуру много година касније али и дан данас памтим сваки ћошак школе, сваку учионицу, салу за физичко, атријум, трпезарију и велики централни хол у коме су се одржавале школске приредбе. Моја ћерка Јана завршава осми разред ове године. И замислите, српски јој иде као од шале. Ваљда сам јој пренела Босин аманет и на то сам веома поносна.

А вама, данашњим ђацима, желим срећан Дан школе. Желим вам безбрижне дане какве смо ми мало старији имали. Желим вам приредбе и представе које ћете памтити цео живот. Желим вам знање и камене темељце за ваше будуће позиве. И желим, да за 30так година, ви будете ти који ће неким новим ђацима делити успомене на данашње тренутке.

Срећно!!!

Велики поздрав из Ниша!

Милош Сладојевић

Зовем се Милош Сладојевић, запослен сам као васкуларни хирург у Клиници за васкуларну и ендоваскуларну хирургију Универзитетског клиничког центра Србије. Након завршене Основне школе „Бранко Радичевић“ и Неготинске гимназије уписао сам Медицински факултет Универзитета у Београду 2003. године, на коме сам дипломирао у децембру 2009. године са просечном оценом 9,77. Након основних студија на Медицинском факултету Универзитета у Београду сам 2013. године завршио специјалистичке академске студије, а потом и докторске студије 2020. године. Од 2018. године сам ангажован и као клинички асистент на предмету хирургија са анестезиологијом Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Увек се радо сетим наше основне школе и са пуно носталгије евоцирам успомене у разговору са најбољим друговима и кумовима које сам упознао 1991. када сам кренуо у први разред. Сећам се чете ђака који су из „Вељка Влаховића“ сваког јутра кретали у школу и сваког поподнева након завршеног домаћег задатка настављали дружење на инпровизованом спортском терену. У основној школи су кренула и прва заљубљивања на чувеним „игранкама“. Такође почело се и са првим успесима на шаколским, општинским и окружним такмичењима из математике, српског језика и хемије, а иза којих су стајале озбињне припреме  на секцијама и додатним наставама са учитељицом (Ружица Усић) и наставницима (наставник Нинић, наставница Боса и Александра). Поред ових, посебно смо били поносни на спортске успехе на турнирима у малом фудбалу чувене „Литас Лига“ и турнирима за дан школе о којима се дуго препричавало.

Садашњим и будућим основцима желим да поручим да стварају и негују права пријатељства, да марљиво и редовно уче и верују у успех који их чека и да сваки слободан тренутак искористе у дружењу и игри.

Срдачан поздрав свим основцима и честитам јубилеј свим наставницима и бившим ђацима наше основне школе.

Хвала наставници Еми на предивној иницијативи и креативности која је одувек красила.

Александар Токалић

Здраво другари, 

Моје име је Александар Токалић. Ја сам нашу школу похађао и завршио 2000-те године. Ви се тада нисте родили, а мобилни телефони су почели да се усељавају у наше животе тек 1-2 године касније. Технологија је унапредила наш живот ако је користимо паметно, зато су на првом месту право дружење и учење.

Моја сећања на основне школске дане су лепа, а кроз одрастање сам схватио да су била најзначајнија за моје формирање и стицање знања које се најдубље урезало у моје памћење. Учите с љубављу све предмете, знање које стекнете у основној школи ће вам остати за цео живот и омогућити да будете широко образовани без обзира шта касније буде ваша професија. Са знањем ћете много лепше испунити свој живот, радите пуно и то ће се сигурно исплатити у сваком погледу. Гледајте увек у циљ и будите упорни. Највећи циљ је да будете као ваши родитељи и наставници, остали циљеви су помоћни и такође лепи.

Поштујте своје наставнике и родитеље, они вас воле и раде много важан посао. Ја радим као главни инжењер за телекомуникације у Контроли летења Србије и Црне Горе. Тако је, то је много одговоран посао, али је још одговорније бити наставник, учитељ, родитељ. Ја сам родитељ три малишана који су на почетку свог школовања. Када чувам њих, ја се тако враћам у своје детињство, у те прве школске дане које некако у човеку и најдубље остају.

Пуно поздрава,

Александар, генерација ’92

Дарко Недељковић

Драги ученици Основне Школе Бранко Радичевић,

Овом поруком желео бих да вам представим себе и мој пут школовања и професионалног остварења у нади да ћу надахнути и инпирисати многе од вас да крену овим путем.

Ја сам дипломирани инжењер Дарко Недељковић. Рођен сам у нашем граду Неготину у коме сам и завршио своју основну школу, а средњу Техничку у Зајечару. Даљи пут и жеља за успехом ме је одвела у Нови Сад, где сам дипломирао Електротехнику, а затим уписао и мастер студије у Бечу.

Тренутно живим у Бечу и радим у фирми „Бош“ као Project–leader при одсеку за развој хардвера и софтвера за разне електронске системе који ће се налазити у аутомобилима будућности. Задужен сам за развој стратегије софтеврског тестирања електронских система за неке од најпрестижнијих аутомобиских компанија Немачке производње као што су „Порше“ и „Ауди“.

Овај посао ми је пружио шансу да напредујем професионално, а такође ми пружа и узбуђење јер свакодневно проводим време са аутомобилима које ће остатак света видети тек за пар година.

Мој почетак школовања је отпочео исто као и ваш, у школи „Бранко Радичевић“. Ова школа има посебно место у мом срцу. Пружала ми је много, у виду одличних наставника, учитељица, добре дисциплине и пре свега доброг и опширног знања. Све се то касније кроз живот испоставило као кључни период и база за даљи живот и за сав професионални успех.

Поручио бих вам да будете вредни, амбициозни, да увек маштате о будућности и да верујете да можете много. Да кроз своје школовање пре свега поштујете своје родитеље који су вам највећа подршка на овом не тако лаком путу, а такође и своје наставнике који дају свој максимум да вам пренесу сво своје знање.

Знам да вам у ово време технологије није лако. Толико искушења имате пред собом, а сва су далеко више примамљивија од књиге и учења. Зато вам се данас и обраћам, желим да знате да је све то пролазно и површно, а да знање које стичете сада остаје за цео живот.

Бавите се спортом, дружите се, размењујте своје знање, интересовања са својим другарима и будите подршка једни другима. Пронађите неки нови модеран начин за учење, искористите све добре стране данашње технологије и улазите у себе. Јер једина ствар коју не могу да вам одузму кроз живот је оно што сте научили.

На крају оно најбитније, будите стрпљиви кроз живот јер пут до успеха је дуг, али верујте, када успете, осећај је непроцењив!

Срдачан поздрав,

Дарко Недељковић