Биографија

Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песма је објављавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.

Данас Бранко почива на Стражилову, надомак Карловаца које је толико волео. Има споменик какав заслужује један од највећих српских песника.
 

„Много тео, много започео, час умрли њега је омео“. Његов гроб обилази на хиљаде посетилаца, поготово дјака, годишње и одаје почаст овом великану.
 

Пронесте ме, браћо моја мила
Поред оног убавог Белила.
Кроз Карловце где сам младост прово,
Па на оно дивно Стражилово.
 

Дела Бранкова

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је песма Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Легенда о љубави 

Легенда о љубави Бранка Радичевића (1824- 1853), српског романтичарског песника и Вилхемине-Мине Караџић (1828- 1894), сликарке, песникиње, преводиоца и кћерке Вука Стефановића Караџића прати као сенка цео Бранков опус. У његовим песмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.
Прича о њиховој љубави је веома тешка. Мина је била звезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести. Проф. Др Васо Минлинчевић , историчар српског романтизма је написао: „Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки.“

Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.

Тадашњим Бечом кружиле су приче да Бранко не гаји наклоност само према лепој и недостижној Вилхемини- Мини Караџић, већ и према њеној мајци  Ани којој је издахнуо на рукама у бечкој болници 1853. године. Наговештаји о могућем бечком четвороуглу налазе се у Бранковој преписци са Ђуром Даничићем, у чињеници да га у својим опширним списима сам Вук ретко спомиње иако су били веома блиски, а највише у Бранковом роману у стиховима – “Безимена” или “Луди Бранко”. Овај реалистичан, мало претерано слободан спев који  Бранко није успео да заврши, плете причу о разузданом животу студента у Бечу у бурним историјским временима након револуције и мађарске буне. Роман у стиху написан је са много сатире и ироније, а детаљно описује сочну авантуру са “једном мајком и шеснаестогодишњом кћерком”. Довољно да запањи и најслободније умове тог доба.

Мина Караџић се удала пет година након Бранкове смрти у Саборној цркви у Београду за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, и братанца кнегиње Љубице. Алекса је умро након годину ипо дана, и оставио је са сином Јанком са којим се Мина вратила у Беч. Године лагодног живота, бечких балова и борби бројних удварача за њено срце остале су иза ње. Свој живот је посветила стваралачком раду и очувању од заборава радова свог оца и осталих књижевних стваралаца из тог периода.

Онима који воле да завире у интиму уметника, остала су нагађања о томе шта се пре скоро два века дешавало између остарелог генија балканске културе, његове супруге Ане, младог песника тешко оболелог од неизлечиве болести и девојке која је била муза и недостижна љубав многим уметницима из тог периода. Они други, заљубљени у љубав, имају Бранкову поезију која је и даље инспирација многим уметницима.